Ponekad pisanje ide toliko dobro, i toliko jasno možeš da vidiš ostatak priče, da želiš sve to zapišeš odjednom.
Postoje dani kada razmišljam u rečima, i postoje dani kada razmišljam u slikama i danas je upravo jedan od tih dana; kada mogu da vidim roman kako se odmotava u slikama kao neki film i vidim ga od početka do kraja.
Slike se vide znatno jasnije nego reči i traju duže nego reči.
Reči su samo alat kojima opisuješ slike.
Problem sa slikama je što stvarno vrede 1000 reči, i kada vidiš slike koje te vode do kraja romana znaš da nećeš moći sve da ih zapišeš.
Sve što možeš da uradiš jeste da u sinopsis u uneseš najpreciznije moguće opise tih slika kako bi u budućnosti, možda, mogao opet da ih se setiš i da ih opišeš.
Jednom kada vidiš te slike, i kada zapišeš njihove opise, moraš svakodnevno da im se vraćaš, da im posvetiš makar nekoliko trenutaka u toku dana, dok pereš zube, dok čekaš u redu na kasi, kad god imaš lufta, a i kad nemaš, i te slike će verovatno prizvati nove, pa čak i ako ih budeš zaboravio, imaćeš te nove.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
