Ponovo se u meni javlja želja da povećam dnevnu kvotu reči. 500 reči mi nekada deluje suviše lako. Na primer, danas sam svojih 500 reči završio za 20 minuta.
Ne bi mi bio prvi put da pokušam sa 750, 1000, ili 2000 reči. Ali, te stvari ti se vrlo brzo obiju o glavu. 500 reči je nešto što mogu da radim dugoročno. Kada je dobar dan, kao ovaj, svoj cilj ću ispuniti za 20 minuta. Kada je loš dan, kakvih takođe ima, svoj cilj ću ispuniti za dva sata, ili ću možda krenuti da pišem ujutro, a poslednju reč otkucati uveče.
Svaki put kada bih u jednom danu napisao 2000 ili više reči, dešavalo bi mi se da idućih nekoliko dana ne bih mogao da pišem. Drugim rečima, za ono što sam iskoristio u jednom danu, platio bih u narednih nekoliko dana.
Ipak, kad ti pisanje deluje lako, imaš osećaj krivice, misliš da si mogao više, da ne radiš dovoljno, da traćiš vreme, da nisi dovoljno produktivan ili šta već može da ti padne na pamet, ali to nije istina.
Pisanje je kao trening u teretani. Najbolji trening traje od 40 do 60 minuta, a mišić se gradi u fazi oporavka. Isti slučaj je i sa pisanjem romana.
Razlog zašto sam danas mogao da završim svojih 500 reči za 20 minuta, jeste zato što sam juče, u fazi oporavka, imao sasvim dovoljno vremena i snage da razmislim o svemu što ću pisati danas. Nisam se premorio, nisam pregoreo.
Nije svakom piscu granica na 500 reči; granica koja će mu omogućiti da se iz dana u dan pojavljuje i piše, a ne granica nakon koje neće više ništa imati da kaže. Nekom je veća, a nekom manja. I da bi otkrio svoju granicu, pisac mora da je prekorači. Meni je trebalo nekoliko godina da shvatim gde je moja granica, ali i dalje upadam u iskušenje da je guram, i za sad se čvrsto borim sa tom željom da nešto što pre završim.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
