Sam svoj

Najteže je priznati sebi da nisi ono što misliš da jesi.

Možda misliš da si pametniji nego što jesi, veštiji nego što jesi, snalažljiviji nego što jesi, da imaš bolji ukus za umetnost nego što imaš, da pišeš bolje nego što zapravo pišeš… i mnoštvo drugih stvari.

Možda ti je neko nekada rekao da si dobar u nečemu, samo da bi te motivisao da nastaviš da radiš na svojoj veštini, ali ti si to olako shvatio i sada živiš u daning-kruger sindromu.

Ili ti je možda neko rekao da bi trebalo da poradiš na nečemu, a ti si se naljutio jer misliš da je očigledno da je tvoja veština sasvim zadovoljovajuća i da si, štaviše, mnogo bolji nego većina za koje se veruje da su odlični i koji žive od te veštine.

Možda to i nije slučaj. Možda ja projektujem svoje nesigurnosti i svoju prepotentnost na druge. Zaboravimo sad na to.

Ali, šta ako postoje neki delovi nas, ili delovi naše prošlosti kojih se stidimo jer nisu opšte prihvaćeni u krugovima ljudi s kojima si blizak. Šta ako voliš Tomu Zdravkovića, a niko iz tvog društva to ne odobrava.

Dobro, de, nismo više u srednjoj školi. Možda nismo, ali život je često srednjoškolska drama. Posebno život u koji se odvija unutar naših glava.

Ne bi trebalo da slušamo glasove iz glava, pa čak i kad je to naša glava u pitanju. Ko god posluša te glasove ne završi najbolje.

Ono što bi trebalo da slušamo možda dolazi iz stomaka i ne može da se opiše rečima. To su oni leptirići u stomaku koje osetiš kad se zaljubiš.

To je ono kada znaš da će se nešto desiti uprkos svemu i baš se to desi. To bi trebalo slušati, čak i kad se ne desi.

To je ono što nam govori da nije bitno koliko smo dobri ili loši, bitno je nam je dobro, da nam nije loše.

Ali nije uvek lako razaznati ni dobro od lošeg. Onaj ko celog života nosi tesne cipele ne zna kako je to kad obuješ one koje su ti knap.

Trebalo bi probati novo.

Trebalo bi rizikovati.

Trebalo bi ići tamo gde stanuje strah jer to znači da tamo nije otišlo mnogo i da nas tamo čeka nešto, samo ako pregrmimo taj strah.

Trebalo bi postići da se dobro osećaš u vlastitoj koži, bez obzira što nisi najbolji i što tvoj muzički ukus možda nije najbolji i što ko zna kake druge nedostatke imaš. Pa, šta!? Tvoji su i ima da ih nosiš takve.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.