Po ko zna koji put sam obrisao sve svoje profile na društvenim mrežama.
Svoj prvi fejsbuk profil sam napravio 2008. godine. Svi znamo da je fejsbuk tada bilo mesto gde nešto možeš da podeliš sa prijateljima.
Danas, pored fejsbuka, postoji mnoštvo drugih društvenih mreža, a ja sam najzagriženiji za instagramom.
U poslednjih 5 godina sam u više navrata brisao i pravio nove profile na društvenim mrežama.
Koliko god ove platforme bile korisne da bismo ostali u kontaktu sa prijateljima i rodbinom, da bismo vrlo lako saznali šta se događa u njihovim životima, koliko god bile korisne za pronalazak novih informacija, koje mogu da nam otvore vidike ili da nas motivišu, ne možemo poreći da su društvene mreže dizajnirane tako da usisavaju svu našu pažnju i žele da dobiju svu pažnju koju mogu dobiti.
Kad god bih u prethodnom periodu obrisao profile na društvenim mrežama, već prvog dana bih osetio prednosti nemanja istih.
Pažnja mi ne bi bila raštrkana po raznim platformama, ne bih razmišljao da li je neko odgovorio na moj post, da li je neko „lajkovao“ nešto, da li je neko postavio nešto novo. Imao bih svu svoju usresređenost na ono što se dešava sada i ispred mene, u mojoj neposrednoj blizini. Bolje rečeno – imao bih prilike da iskusim život na najbolji mogući način.
Problem nastane kad se naviknem na to. Kada mi sveopšta prisutnost postane svakodnevica. Tada prestanem da je cenim, jer to više nije nešto novo, nešto što mi je nedostajalo. Onda počnem da se pitam šta rade svi oni ljudi koje sam pratio na društvenim mrežama i da li sam možda propustio nešto bitno tamo.
A šta bih to mogao da propustim? Ako je nešto bitno, uglavnom nađe načina da dođe do mene. Posebno ako je u pitanju novost u životu od nekih od mojih prijatelja ili porodice. Ako je neko ostao trudan, ne trebaju mu društvene mreže da bih to saznao.
Ali, kada se naviknem na život bez mreža, kada sve to postane normala, nekako zaboravim na tu činjenicu i napravim nove naloge i obećam sebi da ću ovoga puta odgovorno koristiti ove platforme. Prosto nađem razlog da bi ih otvorio.
Želim da podelim svoj blog, svoje fotografije, želim šta god… Razlog se uvek nađe i pre ili kasnije uhvatim sebe kako proveravam instagram, fejsbuk ili čak dosadni linkedin, češće nego što bih to želeo.
Društvene mreže su dizajnirane tako da crpe našu pažnju i da skupljaju informacije o nama. One tu pažnju prodaju onima koji žele da nam pokažu njihove reklame na osnovu podataka koje su mreže pokupile od nas i koliko god se mi opirali mrežama taj nehumani dizajn koji je pažljivo kreiran da kidnapuje nešto najdragocenije što posedujemo, naše vreme, pre ili kasnije uspe u tome i mi im se potpuno predamo.
Dokle god se tako nešto ne promeni. Dokle god društvene mreže ne postanu mesto gde se ne trguje našim dragocenostima, ja se odjavljujem.
Ostaje moj i Sanjin profesionalni profil, Zagolaj, na kom želimo da budemo od pomoći onima kojima je naša pomoć potrebna, ali te profile svakako vodi Sanja.
Svi oni koji čitaju ove moje male pisanije moći će to da rade isključivo na mom vebsajtu ili putem ovog mejla. Na svim drugim mestima ne postojim.
Tako da, ako znate nekog ko je čitao ove moje blogove na fejsbuku, a više ne može da ih čita, prosledite im ovaj mejl.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
