Ljudi su skloni verovanju.
Verujemo da je nešto tačno ili da nije tačno. Verujemo da se nešto odigralo na određeni način.
Naša uverenja su toliko čvrsta ćemo poricati sve dokaze koji govore da naše verovanje nije istinito.
Pušači će se setiti deda Steve koji je živeo 100 godina, a pušio je.
Oni koji ne paze šta jedu će se setiti nekoga ko je mogao da jede šta je hteo, a uvek je bio mršav.
Oni koji nas zovu telefonom da bi nam prodali životna osiguranja će se setiti nekog ko je jednom na taj način prodao životno osiguranje.
…
Kakva god da su naša uverenja često se sa njima identifikujemo i nismo spremni da čujemo drugu stranu.
Tako nešto, kada se služimo izuzecima i odstupanjem od pravila kako bismo potvrdili naše uverenje se u psihologiji zove kognitivna disonanca.
Svi patimo od kognitivne disonance. Ne postoje izuzeci. Pitanje je samo koliko smo spremni to sebi da priznamo i kada priznamo i prepoznamo kognitivnu disonancu, da li smo spremni da ne poričemo istinu?
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
