Probati nešto novo

Juče sam probao novi pristup montiranju videa. Usredsredio sam se na tišinu, na pauze, na ritam.

Za ta četiri sata, gde sam konkretno radio na nečemu, gde sam probao nešto novo, nešto što do sada nisam radio i na šta nisam obraćao pažnju, naučio sam više nego za prethodnih godinu dana gledanja jutjub tutorijala o montaži.

Daleko od toga da su tutorijali beskorisni. Oni su tu da nam otvore vidike, i jedan od njih je baš u velikoj meri govorio o tempu. Ali, da nisam primenio ono što sam saznao iz tutorijala, nikada zapravo ne bih naučio.

Postoji velika razlika između učenja i obrazovanja.

Učenje je dobrovoljna radnja koja se pokreće našim impulsom da steknemo neku novu veštinu ili informaciju. To je ono kada želimo da naučimo da vozimo bicikl, da sviramo muzički instrument ili da saznamo nešto više o tvrđavu na obodu grada ili o istoriji omiljenog fudbalskog kluba.

Obrazovanje je prisilno. Obrazovanje znači da ćemo pet dana u nedelji da provedemo pola dana i više u nekog instituciji da ćemo da sedimo i da slušamo nešto što nas verovatno ne interesuje i jedini razlog zašto su nam te informacije ili veštine potrebne jeste zato što ćemo ih imati na testu.

Posle testa ćemo ih, naravno, zaboraviti.

Škole bi trebalo da budu fleksibilnije, da prate interesovanja dece i da im budu od pomoći onog momenta kada je dete spremno nešto da uči, a većina dece je uvek spremno nešto da uči.

Ono što bi u školama trebalo da se uči jeste da je u redu pogrešiti, da je uredi preispitivati, da je u redu, probati nešto novo i ne uspeti, da je u redu biti drugačiji i ne znati ono za čim nemamo afiniteta.

Tako nešto se neće desiti, bar ne u skorijoj budućnosti. Takve škole bi bile skupe i zahtevale bi mnogo više posla nego ove današnje gde postoji jedan program za sve.

Ali ono što svako od nas može da uradi jeste da očuva želju za učenjem svoje dece tako što uspeh u školi neće meriti sa stvarnim uspehom u sticanju znanja.