Pisanje i muzika

Kompletan prvi roman napisao sam slušajući muziku, i to isključivo Mocartov Rekvijem.

U kući, u kojoj sam tada živeo, bilo nas je sedmoro.

Jedan sam od onih likova koji kada čuju razgovor dvoje ljudi mora da sluša, koliko god to bilo nekulturno.

Kada bih želeo da me ničiji razgovori ne ometaju dok pišem morao sam da slušam muziku, jer svaki put kada bi neko otpočeo razgovor ja bih prestajao sa pisanjem i osluškivao bih.

Ponekad mislim da u mom slučaju ne postoji razlika između pisanja i prisluškivanja jer kada pišem slušam razgovore u svojoj glavi (ili monologe), a kada prisluškujem slušam tuđe razgovore i često ne umem da napravim razliku između ta dva.

Već dugo nisam završio roman. Više od 6 godina. Nekada se pitam kako sam uopšte to uspeo da uradim prvi put? U čemu je bila tajna. Eto, toliko je dugo prošlo.

Možda je tajna bila upravo u muzici.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje…

je nešto što najbolje radiš kad si sam. To ne znači samo da nema nikog oko tebe, već i da nemaš pristup internetu.

Pisanje je težak posao. Ako želimo da napišemo nešto što ima smisla i što će nekome biti od koristi moramo dobro da napregnemo um.

Poput naprezanja mišića u teretani, naprezanje uma ne može večno da traje. Moramo pisati u serijama i imati pauze između serija.

Samim tim pisanje se može doživeti kao trening u teretani.

Izdvojimo sat vremena koje ćemo utrošiti za slaganje reči, baš kao što u teretani slažemo tegove.

Posle svakog treninga nam je potreban odmor, a shodno tome posle svakog pisanja nam je potreban odmor.

Baš kao što kada se odmaramo u teretani ne bi trebalo da gledamo u telefon, tako ni dok pišemo ne bi trebalo da gledamo u telefon jer će u oba slučaja naše pauza potrajati duže nego što želimo i možemo da izgubimo pumpu.

Kada izgubimo pumpu možemo slobodno da privedemo treningn, ali i pisanje kraju.

Vremenom postajemo jači u teretani, ali i u pisanju.

Za napredak u oba je potreban dobar san.

Jedno je vežba za um, drugo je vežba za telo i veoma dobro idu jedno uz drugo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Sam svoj

Najteže je priznati sebi da nisi ono što misliš da jesi.

Možda misliš da si pametniji nego što jesi, veštiji nego što jesi, snalažljiviji nego što jesi, da imaš bolji ukus za umetnost nego što imaš, da pišeš bolje nego što zapravo pišeš… i mnoštvo drugih stvari.

Možda ti je neko nekada rekao da si dobar u nečemu, samo da bi te motivisao da nastaviš da radiš na svojoj veštini, ali ti si to olako shvatio i sada živiš u daning-kruger sindromu.

Ili ti je možda neko rekao da bi trebalo da poradiš na nečemu, a ti si se naljutio jer misliš da je očigledno da je tvoja veština sasvim zadovoljovajuća i da si, štaviše, mnogo bolji nego većina za koje se veruje da su odlični i koji žive od te veštine.

Možda to i nije slučaj. Možda ja projektujem svoje nesigurnosti i svoju prepotentnost na druge. Zaboravimo sad na to.

Ali, šta ako postoje neki delovi nas, ili delovi naše prošlosti kojih se stidimo jer nisu opšte prihvaćeni u krugovima ljudi s kojima si blizak. Šta ako voliš Tomu Zdravkovića, a niko iz tvog društva to ne odobrava.

Dobro, de, nismo više u srednjoj školi. Možda nismo, ali život je često srednjoškolska drama. Posebno život u koji se odvija unutar naših glava.

Ne bi trebalo da slušamo glasove iz glava, pa čak i kad je to naša glava u pitanju. Ko god posluša te glasove ne završi najbolje.

Ono što bi trebalo da slušamo možda dolazi iz stomaka i ne može da se opiše rečima. To su oni leptirići u stomaku koje osetiš kad se zaljubiš.

To je ono kada znaš da će se nešto desiti uprkos svemu i baš se to desi. To bi trebalo slušati, čak i kad se ne desi.

To je ono što nam govori da nije bitno koliko smo dobri ili loši, bitno je nam je dobro, da nam nije loše.

Ali nije uvek lako razaznati ni dobro od lošeg. Onaj ko celog života nosi tesne cipele ne zna kako je to kad obuješ one koje su ti knap.

Trebalo bi probati novo.

Trebalo bi rizikovati.

Trebalo bi ići tamo gde stanuje strah jer to znači da tamo nije otišlo mnogo i da nas tamo čeka nešto, samo ako pregrmimo taj strah.

Trebalo bi postići da se dobro osećaš u vlastitoj koži, bez obzira što nisi najbolji i što tvoj muzički ukus možda nije najbolji i što ko zna kake druge nedostatke imaš. Pa, šta!? Tvoji su i ima da ih nosiš takve.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Kako do pratilaca?

Danas sam slušao podkast Kal Njuporta (Cal Newport), autora knjige Deep Work, Be so Good They, Can't Ignore You, Digital Minimalism, i još nekih popularnih naslova u sferi rada na sebi.

U svom podkastu, Kal uglavnom odgovara na pitanja slušalaca. Jedno od današnjih pitanja bilo je kako doći do pratilaca, konkretno kako napraviti mejling listu?

I Kal je tu veoma elegantno objasnio da je pre svega glupo i ružno reći da praviš mejling listu jer to znači da skupljaš mejl adrese da bi kasnije mogao nešto ljudima da uvaljuješ.

Mnogo pametniji pristup je raditi na sebi, nuditi nešto što će druge da zanima, nešto od čega će drugi imati koristi, i onda ćemo napraviti mejling listu zato što ljudi zapravo žele da im šaljemo mejlove, a ne zato što su pali na neke jeftine trikove i taktike.

I to ima mnogo smisla. Ja sam neko ko najviše mira nalazi u svom inboksu, jer mi tamo najčešće stižu mejlovi autora od kojih želim da dobijam mejlove. Mejlovi su nekako ličniji. Znamo da je poslat nama, jer smo sami tako odabrali, i možemo da ga čitamo u miru, kada za to odredimo vreme u toku dana, a ne zato što nam je neko to predložio na društvenim mrežama.

I zaista, ako želimo ljudima da šaljemo mejlove, znači da moramo u tom mejlu da im ponudimo ono od čega će imati koristi.

Ja na svom blogu imam veoma skromnu mejling listu ljudi koji zaista vole da čitaju ono što ja napišem i mnogo sam srećniji zbog toga nego kada bih imao neku veliku mejling listu gde niko ne otvara moje mejlove.

Na Zagolaju imamo nešto veću mejling listu, ali i tamo je procenat otvaranja prilično velik, osim ako gmail ne odluči da pošalje naš mejl u “promotions”. No dobro. Na našem biltenu nudimo sav naš materijal na jednom mestu i mnoštvo ljudi voli da dobija tako nešto jer im na društvenim mrežama promakne.

Mogu reći da se u potpunosti slažem sa Kalom, da je mnogo bitnije steći veštine koje će nas izdvojiti iz mase mediokriteta, i da našim radom doprinosimo drugima. Pratioci će onda sami doći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Društvene mreže

Po ko zna koji put sam obrisao sve svoje profile na društvenim mrežama.

Svoj prvi fejsbuk profil sam napravio 2008. godine. Svi znamo da je fejsbuk tada bilo mesto gde nešto možeš da podeliš sa prijateljima.

Danas, pored fejsbuka, postoji mnoštvo drugih društvenih mreža, a ja sam najzagriženiji za instagramom.

U poslednjih 5 godina sam u više navrata brisao i pravio nove profile na društvenim mrežama.

Koliko god ove platforme bile korisne da bismo ostali u kontaktu sa prijateljima i rodbinom, da bismo vrlo lako saznali šta se događa u njihovim životima, koliko god bile korisne za pronalazak novih informacija, koje mogu da nam otvore vidike ili da nas motivišu, ne možemo poreći da su društvene mreže dizajnirane tako da usisavaju svu našu pažnju i žele da dobiju svu pažnju koju mogu dobiti.

Kad god bih u prethodnom periodu obrisao profile na društvenim mrežama, već prvog dana bih osetio prednosti nemanja istih.

Pažnja mi ne bi bila raštrkana po raznim platformama, ne bih razmišljao da li je neko odgovorio na moj post, da li je neko “lajkovao” nešto, da li je neko postavio nešto novo. Imao bih svu svoju usresređenost na ono što se dešava sada i ispred mene, u mojoj neposrednoj blizini. Bolje rečeno – imao bih prilike da iskusim život na najbolji mogući način.

Problem nastane kad se naviknem na to. Kada mi sveopšta prisutnost postane svakodnevica. Tada prestanem da je cenim, jer to više nije nešto novo, nešto što mi je nedostajalo. Onda počnem da se pitam šta rade svi oni ljudi koje sam pratio na društvenim mrežama i da li sam možda propustio nešto bitno tamo.

A šta bih to mogao da propustim? Ako je nešto bitno, uglavnom nađe načina da dođe do mene. Posebno ako je u pitanju novost u životu od nekih od mojih prijatelja ili porodice. Ako je neko ostao trudan, ne trebaju mu društvene mreže da bih to saznao.

Ali, kada se naviknem na život bez mreža, kada sve to postane normala, nekako zaboravim na tu činjenicu i napravim nove naloge i obećam sebi da ću ovoga puta odgovorno koristiti ove platforme. Prosto nađem razlog da bi ih otvorio.

Želim da podelim svoj blog, svoje fotografije, želim šta god… Razlog se uvek nađe i pre ili kasnije uhvatim sebe kako proveravam instagram, fejsbuk ili čak dosadni linkedin, češće nego što bih to želeo.

Društvene mreže su dizajnirane tako da crpe našu pažnju i da skupljaju informacije o nama. One tu pažnju prodaju onima koji žele da nam pokažu njihove reklame na osnovu podataka koje su mreže pokupile od nas i koliko god se mi opirali mrežama taj nehumani dizajn koji je pažljivo kreiran da kidnapuje nešto najdragocenije što posedujemo, naše vreme, pre ili kasnije uspe u tome i mi im se potpuno predamo.

Dokle god se tako nešto ne promeni. Dokle god društvene mreže ne postanu mesto gde se ne trguje našim dragocenostima, ja se odjavljujem.

Ostaje moj i Sanjin profesionalni profil, Zagolaj, na kom želimo da budemo od pomoći onima kojima je naša pomoć potrebna, ali te profile svakako vodi Sanja.

Svi oni koji čitaju ove moje male pisanije moći će to da rade isključivo na mom vebsajtu ili putem ovog mejla. Na svim drugim mestima ne postojim.

Tako da, ako znate nekog ko je čitao ove moje blogove na fejsbuku, a više ne može da ih čita, prosledite im ovaj mejl.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Poricanje

Ljudi su skloni verovanju.

Verujemo da je nešto tačno ili da nije tačno. Verujemo da se nešto odigralo na određeni način.

Naša uverenja su toliko čvrsta ćemo poricati sve dokaze koji govore da naše verovanje nije istinito.

Pušači će se setiti deda Steve koji je živeo 100 godina, a pušio je.

Oni koji ne paze šta jedu će se setiti nekoga ko je mogao da jede šta je hteo, a uvek je bio mršav.

Oni koji nas zovu telefonom da bi nam prodali životna osiguranja će se setiti nekog ko je jednom na taj način prodao životno osiguranje.

Kakva god da su naša uverenja često se sa njima identifikujemo i nismo spremni da čujemo drugu stranu.

Tako nešto, kada se služimo izuzecima i odstupanjem od pravila kako bismo potvrdili naše uverenje se u psihologiji zove kognitivna disonanca.

Svi patimo od kognitivne disonance. Ne postoje izuzeci. Pitanje je samo koliko smo spremni to sebi da priznamo i kada priznamo i prepoznamo kognitivnu disonancu, da li smo spremni da ne poričemo istinu?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Uradi nešto na šta ćeš biti ponosan

Mi, koji imamo potrebu da stvaramo i da to delimo sa drugima na raznim internet platformama, jednom kada počnemo to da radimo uglavnom se isuviše usredsredimo na brojeve.

Koliko imam pratilaca? Koliko imam lajkova? Koliko je ljudi videlo, pročitalo, čulo ovo što sam stvorio?

I na kraju, naš rad počne da se svodi na – Kako da povećam brojeve? Kako da imam X pratilaca, lakova, šerova?

S takvim pitanjem u glavi, plodovi našeg rada će da ispaštaju, jer drugi nas uglavnom ne prate zbog SEO-a, thumbnail-a, naslova, click bait-a, već zbog nečeg neopipljivog što se nalazi unutar onoga što smo stvorili, zbog emocije koju naš rad izaziva.

Kada smo usresređeni na brojeve, želimo da izbacimo što više sadržaja, što češće, i da gledamo kako naši brojevi rastu.

Međutim, kvalitet i kvantitet često ne idu zajedno i samim tim i brojevi ispaštaju.

I kada objavljujemo po određenom rasporedu, da bismo ispoštovali rokove koje smo sami sebi zadali ili koje nam je neko drugi zadao, skloni smo da otaljamo posao, jer došlo je vreme da nešto objavimo, i moramo da imamo nešto što ćemo objaviti.

Rokovi mogu biti koristi da nam održe momentum, da nas guraju napred, ali ako ne damo sve od sebe, svaki put kada budemo stvarali, i ako ne budemo fokusirani na proces stvaranja, već samo na brojeve, naš rad će često biti ispod proseka.

Normalno je da postoji rad koji ispodprosečan. Zato postoji prosek, jer je nešto bolje i nešto lošije, ali bez usresređenosti na sam proces i bez uživanja u procesu nema ni natprosečnog rada.

Zato, umesto da nam cilj budu brojevi, dok stvaramo, na umu bi trebalo da imamo samo jedno – Kakav problem će rešiti ovo što stvaram?

Ako ne rešava nikakav problem, verovatno nije vredno stvaranja, osim ako to radimo iz hobija, iz ličnog zadovoljstva; onda je u redu.

Ali, ako stvaramo da bi to drugi videli i da bi imali neku korist od toga, onda naše stvaralaštvo mora da rešava neki problem. Ako će naša pesma učiniti nekog manje usamljenim, ako će naš blog motivisati nekog, ako će naš film podstaći nekog na razmišljanje ili akciju, onda smo rešili problem i onda možemo da budemo ponosni na naš rad.

Nemojmo otaljavati nešto samo zato što smo pročitali u nekom priručniku da će nam ove boje, ova slika, i ovaj font doneti više lajkova na instagramu.

Nemojmo raditi po nekoj šemi koje su drugi smislili za nas; u prvom pasusu mi treba ekspozicija, u drugom uvodim problem, u trećem, četvrtom, petom, pokušavam da rešim problem, ali mi baš ne uspeva, pa tenzija raste, u šestom sam mislio da sam rešio problem, ali sam dotakao dno, i kad sam mislio da nema više nade, nešto se dogodilo i konačno sam rešio problem sa početka priče, ali na način na koji se uopšte nisam nadao da ću ga rešiti.

Struktura od tri čina koju sam maločas opisao ima svoje mesto u pisanju, u filmu u svemu, ali o njoj ne mislimo dok stvaramo. O njoj mislimo na kraju, kada ne znamo zašto naša priča ne radi, kada udaramo glavom o zid i kada smo gotovo spremni da nikada ne pokažemo naš rad javnosti. Onda sednemo i pogledamo strukturu.

Brojevi mogu da nam govore mnogo, ali ne dok stvaramo, već da bismo videli šta ljudima treba, kakve probleme možemo da im rešimo.

I na kraju, kada smo spremni da odapnemo naš rad u etar, moramo biti ponosni na njega, jer u suprotnom, znači da nešto nismo uradili kako je trebalo.

Ako smo ponosni na ono što smo uradili, brojevi će doći sami, ali tada čak nećemo i mariti mnogo za njih.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Probati nešto novo

Juče sam probao novi pristup montiranju videa. Usredsredio sam se na tišinu, na pauze, na ritam.

Za ta četiri sata, gde sam konkretno radio na nečemu, gde sam probao nešto novo, nešto što do sada nisam radio i na šta nisam obraćao pažnju, naučio sam više nego za prethodnih godinu dana gledanja jutjub tutorijala o montaži.

Daleko od toga da su tutorijali beskorisni. Oni su tu da nam otvore vidike, i jedan od njih je baš u velikoj meri govorio o tempu. Ali, da nisam primenio ono što sam saznao iz tutorijala, nikada zapravo ne bih naučio.

Postoji velika razlika između učenja i obrazovanja.

Učenje je dobrovoljna radnja koja se pokreće našim impulsom da steknemo neku novu veštinu ili informaciju. To je ono kada želimo da naučimo da vozimo bicikl, da sviramo muzički instrument ili da saznamo nešto više o tvrđavu na obodu grada ili o istoriji omiljenog fudbalskog kluba.

Obrazovanje je prisilno. Obrazovanje znači da ćemo pet dana u nedelji da provedemo pola dana i više u nekog instituciji da ćemo da sedimo i da slušamo nešto što nas verovatno ne interesuje i jedini razlog zašto su nam te informacije ili veštine potrebne jeste zato što ćemo ih imati na testu.

Posle testa ćemo ih, naravno, zaboraviti.

Škole bi trebalo da budu fleksibilnije, da prate interesovanja dece i da im budu od pomoći onog momenta kada je dete spremno nešto da uči, a većina dece je uvek spremno nešto da uči.

Ono što bi u školama trebalo da se uči jeste da je u redu pogrešiti, da je uredi preispitivati, da je u redu, probati nešto novo i ne uspeti, da je u redu biti drugačiji i ne znati ono za čim nemamo afiniteta.

Tako nešto se neće desiti, bar ne u skorijoj budućnosti. Takve škole bi bile skupe i zahtevale bi mnogo više posla nego ove današnje gde postoji jedan program za sve.

Ali ono što svako od nas može da uradi jeste da očuva želju za učenjem svoje dece tako što uspeh u školi neće meriti sa stvarnim uspehom u sticanju znanja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prezasićenost

… informacijama je ozbiljan problem, ali nije nimalo čudna pojava u doba informacija.

Pre svega nekoliko decenija, ako bismo želeli nešto da naučimo, morali bismo da idemo u biblioteku, da se nadamo da biblioteka ima knjigu koja sadrži informaciju koja nam je potrebna, da bibliotekar zna u kojoj knjizi se nalazi ta informacija, i da niko drugi trenutno nije pozajmio tu knjigu.

Danas sve to odradimo od kuće, bez mnogo muke. Dovoljno je da u bilo koji pretraživač ukucamo nekoliko reči koje šturo opisuju ono što nas interesuje i dobićemo stotine rezultata naše pretrage.

Međutim, to koliko je dobro, toliko je loše, jer mnoštvo informacija koje će nam pretraživač ponuditi nisu proverene, nisu tačne, i naš posao je da ih filtriramo.

Slično je i sa vestima.

Ranije smo morali da čekamo večernji dnevnik ili da jutarnje novine da saznamo šta se desilo u toku dana, odnosno juče ili čak prekjuče.

Danas se vesti šire brže nego ikada. Svako ko ima telefon, može nešto da snimi, napiše, da postavi na bilo koju društvenu mrežu ili da izveštava uživo sa ulica ili drugog mesta događaja.

Kao i u prethodnom slučaju, takve informacije su neproverene, često netačne, i naš posao je da ih filtriramo.

Slično je i sa ličnim informacija.

Da bismo saznali gde naši prijatelji planiraju da idu na letovanje, ili gde su bili, i kako im je bilo, morali smo da se sastanemo sa njima i da ih pitamo, ili da ih pozovemo telefonom.

Danas, svi to potpuno dobrovoljno odrade, bez preke potrebe za sastajanjem ili razgovorom.

Pa tako, bez obzira što znamo sve o našim prijateljima i poznanicima što bi oni hteli da drugi znaju o njima, a ponekad i što ne bi hteli, imamo sve manje prijatelja i poznanika.

Prezasićeni smo informacijama koje su nam odmah na dohvat ruke i informaciono doba donelo je problem kog je industrijsko doba donelo sa šećerom.

Šećer je bio retkost. Jeo se isključivo u specijalnim prilikama, a takvih nema mnogo. Danas je šećer svakodnevno na trpezi, jer je jeftin, jer je dostupan i jer je ukusan. Mnogo šećera izaziva dijabetes.

Informacije su bile retkost. Vesti su se širile sporo, i samo su velike vesti putovale širom planete. Privatne informacije su se delile samo bliskim prijateljima, a učili se samo iz proverenih izvora. Mnogo informacija izaziva anksioznost, depresiju i druge moderne mentalne bolesti.

Ne kažem da je nekada bilo bolje, nisam neko ko je sentimentalan za nekim prošlim vremenom. Štaviše mislim da bi trebalo da budemo srećni što živimo u dobu u kom živimo, ali mislim da nismo spremni za njega. Nemamo dobre filtere. Kako za šećer, tako i za informacije.

Dobro je što svako može da kaže što mu je na umu i da što svako može da buse saslušan, ali je dužnost svakog pojedinca da to što čuje propusti kroz neko sito i razdvoji žito od kukolja.

I bolje je kad svako od nas ima lični filter, nego kada se informacije propuste kroz filter onih koji će imati dobit od tog filtera.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Tišina

Ima svoje mesto u muzici. Zove se pauza.

Tišina ima svoje mesto u pisanju. Zove se tačka, a ako je malo duža, zove se paragraf i zauzima beli prostor na papiru ili uređaju s kog čitamo.

Tišina ima svoje mesto u govoru. Zove se prosto tišina.

Tišina ima mesta u filmu. Nalazi se tamo gde nam urednik ostavi dovoljno mesta da upijemo ono što smo videli. Ne znam kako se zove.

Tišina, gde god da se nalazi, ima svoje mesto i uglavnom služi da se odmorimo, makar na trenutak, ali je ona takođe tu da najavi promenu, da označi nešto novo ili kraj nečega, kao kada ćutimo da bismo odali nečiju počast.

Tišine je danas manje nego ikada. Živimo u gradovima zagađenim saobraćajem, stanovi su nam prepuni uređaja koji proizvode zvukove, bilo da te zvukove želimo, kao kada pustimo muziku ili film, bilo da ih ne želimo, kao što je buka koju stvara klima uređaj.

Tišina je magična. U tišini možemo da stvaramo, da slušamo vlastiti um, i tišina nam je svima potrebna.

Ali, tišina je neprijatna i zato je izbegavamo.

Onaj ko se navikne na tišinu i kome tišina prija, ne nosi ništa na svojoj savesti i u stanju da stvara šta god poželi.

Drugi biraju buku da bi izbegli tišinu jer se plaše onoga što u tišini mogu da saznaju kako o sebi, tako o drugima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.