Србски језик – великим словом

Недавно сам написао блог о траћењу времена, а једног мог читаоца је разочарао мој избор речи, па је одлучио да ми пошаље следећи мејл.

Леп избор речи, траћити је Србска реч!? Одјављујем се.

Лично, немам ништа против да се у говору, али и у писању, користе стране речи и изрази, јер језик је жива творевина, подложан је променама, и у поднебљу на ком се тај, српски, језик развијао постојало је разних утицаја и стога се читав низ страних речи и израза одомаћио у том језику, а данас је овај језик, као и било који други, подлегао глобализацији и широкој употреби енглеског језика, па се одомаћују и неки други термини, посебно они за које не постоји реч у српском језику, попут интернета, селфија, фејсбука и сличног.

С друге стране, трудим се да, кад год је то могуће, користим српске речи, посебно ако постоје, лепше и адекватније, да не кажем – примереније речи од усвојеница.

Реч траћити је пажљиво одабрана јер својом звучношћу управо дочарава поступак губљења времена и тај израз је управо у употреби када желимо да нагласимо узалудно трошење времена. Самим тим, иако сам одлучио да ме такве ствари не дотичу, не могу да кажем да ме овај гест мог читаоца, није погодио.

Пре него што сам одговорио на мејл и пре него што сам могао да тврдим да је реч траћити заправо српска реч, морао да се консултујем са Речником Матице српске, (приметимо да ниеј Речник Матице Србске) и тамо се налази дефиниција за глагол траћити, али и за сродне свршене глаголе, страћити, потраћити, протраћити.

Кад смо разјаснили да је траћити и те како српска реч, ред је да разјаснимо шта није у реду са Србским.

Неки би рекли да је чак и Вук, исти онај који је дефинсао једначење сугласника по звучности, сам писао србски, а не српски, али је то очигледно било пре реформе језика.

Једначење сугласника по звучности је логично граматичко и правописно правило, јер је много лакше изговорити српски него србски и у говору ћете увек чути овај, лакши облик.

Као што сам већ рекао, језик је жива ствар, подложан је променама, и када бисмо се вратили пар стотина година уназад, имали бисмо потешкоће да разумемо оне који су тада говорили србски, илити, а о српскословенском и црквенословенском да и не говорим.

Идући проблем код Србског, је што се сви присвојни придеви пишу малим словом, па се самим тим и српски језик пише на тај начин, али мој бивши читалац, и много њему сличних, сматра да би Србски требало да буде изузето из тог правила.

Ако волимо и поштујемо Србију, и ако волимо и поштујемо званични језик неке државе, онда поштујемо и усвојена правила тог језика, посебно ако она долазе из практичних разлога, попут једначења сугласника по звучности и не видим разлог повлачења неких архаичних норми само зарад такозваног очувања традиције.

Правила у језику се не постављају као државни закони. Државни закони се постављају да би спречили злоупотребу и да би спречили да једни другима наудимо.

Правила у језику се постављају зато што постоје одређени шаблони у говору. Колико год патриотски деловало то што пишемо Србски, то је заправо указивања непоштовања према језику и према људима који су посветили живот описмењавању и просветљењу српског народа.

Инсистирање да се пише ка каже Србски је противно природи овог језика и самим тим неисправно. Тако нешто потиче из комплекса да су Срби небески народ, а проблем је што једино Срби виде Србе као небески народ, док остатак света нити зна много овом народу нити мари много за њих, што је и за очекивати. Ако ми не верујете, погледајте глобус, и реците ми шта знате о некој држави сличне величине, да није из суседства или са европског континента.

Тако нешто поуздано могу да тврдим јер већ годинама живим у иностранству и имао сам прилике да се сретнем са људима са свих страна света и већина људи је чула за Србију као и за Џђанг, кинеску провинцију, у којој живим, и која је знатно већа од Србије.

То што су Срби мали народ, не значи да су ништавни, али ако Срби не поштују највеће умове у властитој историји, попут Вука Караџића, и ако Србије не поштују природна и логичка својства сопственог језика, нико други неће, нити би требало.

Иза одлуке да се каже и пише српски, не стоји само Вук Караџић, већ генерације учених људи, лектора, лингвиста, књижевника, који знају знатно више о језику него што ће већина нас икада знати и зато поштујмо правопис и граматику српског језика.

Писање ћирилицом није довољно.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.