Pisanje i kucanje

Nedavno sam naučio, a od koga drugog nego od čoveka čiji rad se na ovom blogu često pominje, tj. od Seth Godina, da je pisanje zapravo kucanje.

Seth kaže da je Isak Asimov napisao i objavio više od 400 stotine romana samo zato što je pisanje doživljavao kao kucanje. Asimov nije pisao samo kada je bio inspirisan ili kada je imao ideju za roman, već je pisao zato što je bilo vreme pisanju.

Doživljavao je pisanje kao i bilo koji drugi rad, pa kao što pekar odlazi u pekaru, ne zato što je inspirisan da mesi hleb, već zato što je vreme za mešenje hleba, tako je Asimov svakog jutra sedao za pisaću mašinu i kucao ne zato što je bio inspirisan ili zato što je imao ne znam kako dobru ideju za pisanje, već zato što je bilo vreme pisanju.

Pisao bi tako do ručka, jeo bi, i vratio se poslu, tj. kucanju. U određeno vreme, ustao bi od pisaće mašine znajući da je tog dana uradio veliki posao. Većina toga što je napisao tog dana ne bi bilo bog zna kako vredno, ali vremenom i mukotrpnim ispravkama, uobličio bi priču u celinu i napisao famozne reči koje se nalaze na poslednjoj stranici svakog romana i za kojima svaki romanopisac žudi – kraj.

Asimov je uživao u procesu, voleo je taj proces i kada je pisao loše i kada je pisao dobro i to je ključ da uspemo kao pisci. Ako se odlučimo za takvu karijeru, neophodno je da svakog dana sedimo i pišemo, jer to nam je posao, da kucamo.

Nekada će to kucanje ići lako, nekada teško, baš kao što i pekara nekada manje bole ruke, a nekada više.

Ali, to nije slučaj samo sa piscima, to je slučaj sa svim profesijama u kojima se javljaju takozvane kreativne blokade. Ako želimo da pravimo karijeru od bilo čega, moramo svakodnevno da odvojimo vreme za to i da zapravo sedimo i radimo ono što se od nas očekuje da radimo na tom poslu.

Prečice nema.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.