Kada patimo od nedostatka samopouzdanja imamo želju da se dokazujemo i hranimo se pohvalama drugih ljudi.
Bez obzira koliko smo dobri (ili loši) u nečemu nikada nećemo imati realnu sliku o onome što radimo jer ćemo uvek misliti da nije dovoljno dobro i uvek će postojati rupa u nama koju bi trebalo da popuni potvrda drugih da smo zaista učinili nešto valjano, tj. da ne živimo u zabludi.
Čak i kada nam neko kaže da je dobro, gledaćemo na to sa dozom sumnje. „Šta on/ona zna“, mislićemo i rupa neće biti popunjena.
S druge strane, ako neko nam neko koga smatramo nebitnim uputi kritiku nećemo reagovati kao u prethodnom slučaju već ćemo pomisliti: „Eto! Znao sam. Potpuno sam bezvredan!“
Mi zapravo tragamo za potvrdom naših vrednosti od onih čije mišljenje cenimo. Uradićemo nešto, steći ćemo novu veštinu, i požurićemo da to pokažemo onima od kojih očekujemo pohvalu. Ako tako nešto izostane, razočaraćemo se i obeshrabriti da nastavimo sa onim što činimo.
Trebalo bi da znamo da mesto na kom tragamo za pohvalama je često i mesto koje je upravo izvor našeg nedostatka samopouzdanja i umesto da očekujemo njihove pohvale pravo mesto u na kom bi trebalo da tragamo za pohvalama i za vrednovanjem onoga što činimo smo upravo mi sami.
Kada nemamo samopouzdanja skloni smo da osuđujemo sebe za svaki postupak, da se osećamo bezvredno i to samo vodi ka još manjem samopouzdanju, povlačenju u neku vlastitu ljušturu, neki sigurnosni balon u kom nam niko ne može nauditi.
Iz tog zaštitnog balona kog stvorimo oko sebe skloni smo kritikovanju drugih jer nam taj balon predstavlja neko cinično sočivo koje krivi naš pogled na svet.
Kad god smo cinični ili kada ugledamo cinika trebalo bi znati da smo duboko povređeni i ranjivi, da cinizam dolazi sa mračnog mesta na kom nije ni malo prijatno i da je jedina funkcija cinizma da drugo povuče upravo na to isto, bedno, tamno mesto ogorčenosti i nezadovoljstva.
Cinizam nas čini da se svađamo sa televizorom ili drugim ekranom, da svemu nađemo zamerku, da brojimo tuđe pare i poredimo ih sa našima, da mislimo da svi drugi imaju nešto što i mi zaslužujemo, pravimo žrtvu od sebe iako je objektivno gledano tako nešto daleko od istine.
Da bismo izašli sa tog mračnog mesta moramo prestati da budemo samokritični i moramo postati ponosni na sve što smo učinili, pazeći da ne upadnemo u drugu krajnost koja će nas navesti da mislimo da smo najbolji na svetu, jer verovatno nismo.
Da bismo stekli realnu sliku o sebi i da bismo bili pravični prema sebi trebalo bi sa sobom postupati kao sa prijateljem kom želimo najbolje.
Ako naš prijatelj uči da svira klavir, i ako nam odsvira nešto što je naučio, ako nismo cinični, bez obzira koliko to zvučalo početnički, bićemo ponosni i ohrabrićemo ga da nastavi, zar ne?
Zašto tako ne bismo postupali i sa nama samima? Kada nemamo samopouzdanja, kada učimo da sviramo klavir, umesto da se šibamo bičem po leđima svaki put kada ne odsviramo kako bi trebalo, zašto ne bismo bili radosni zbog činjenice da smo uložili trud u učenje nečeg novog i teškog i zašto sebi ne bismo da li vetar u leđa umesto što bušimo rupe na našem čamcu?
Prestanimo da tražimo odobravanje drugih i vrednujmo ono što radimo kao što bismo vrednovali rad prijatelja kom želimo najbolje.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
