Sindrom prevaranta

Kada svoj rad izlažemo očima javnosti, često ćemo upadati u zamku sindroma prevaranta. To znači da ćemo uvek misliti da naš rad nije dovoljno dobar, da je ne služi ničemu, da jednostavno pokušavamo da izmanipulišemo nekoga i da ćemo stvoriti više štete nego koristi.

Sindrom prevaranta se posebno javlja kada pokušavamo da naplatimo svoj rad. Na oba sajta koja vodim, ovom kog sad čitate, ali i na zagolaj.com, nudim nešto besplatno. U slučaju ovog sajta je roman, a u slučaju Zagolaja je plan ishrane, dnevnik ishrane, tablice, knjiga recepata.

Zagolaj ne vodim sam već sa svojom suprugom, Sanjom, i kako se bliži momenat da objavimo drugu knjigu recepata koju nećemo nuditi besplatno, tako u meni raste strah da smo prevaranti. Veoma je teško odrediti cenu takvom proizvodu jer stalno vagamo da li je potencijalni kupci dobijaju jednaku vrednost za novac koji će eventualno potrošiti.

Tako nešto je posebno teško učiniti kada smo odrasli u kulturi gde se na novac gleda sa gađenjem i na svaki vid naplate proizvoda ili usluge se gleda kao pokušaj „zavrtanja“ i „uvaljivanja“ nečega i gde se svako uspešan u svetu biznisa, najčešće neopravdano, gleda kao „tajkun“, prevarant, neko ko je nešto uradio preko veze…

Zajedno sa sindromom prevaranta počinje da se javlja i Otpor i to u svojoj najfinijoj formi i on je tu zapravo najveći prevarant. Otpor koji me navodi da sumnjam u sebe i u svoje odluke ne samo da me blokira u stvaranju i objavljivanju novog sadržaja, u objektivnom sagledavanju situacije, već mi suptilno nameće nove ideje na uštrb postojeće.

To je onaj glas koji mi govori da možda nije pametno raditi to što radim, da bi možda trebalo promeniti tržište, promeniti biznis model, promeniti proizvod, jer ovo tržište, ovaj proizvod, i ovo podneblje ne obećavaju.

I sve to bez ikakvog testiranja, bez ikakvog objektivnog analiziranja podataka, koji ni ne postoje, prosto jer ništa još nije plasirano.

Otpor, u svojoj najfinijoj formi, mi daje nove ideje kojih mi je vrlo teško da se otarasim i sve mi izgleda bolje osim onoga što sam već bio odlučio da ću uraditi. Na sve moguće načine pokušava da me sputava da ne realizujem ideju koju smo imali još pre više od godinu dana, nego mi sugeriše da krenem sa novom idejom.

I, u ovom momentu postoje dve opcije. Poslušati Otpor, krenuti sa novom idejom i opet se suočiti sa otporom kada dođe vreme da se ta ideja monetizuje ili pregaziti Otpor i otići sa postojećom idejom do kraja i tek kada i ako se ispostavi da je ideja stvarno bila loša, krenuti sa novom.

Da bi se krenulo sa novom idejom, prethodna ne mora da bude neuspešna, nekada je moguće voditi više ideja istovremeno ili prelaziti sa jedne na drugu bez obzira što je prethodna bila uspešna, ali da bismo znali da li je ideja uspešna ili ne, neophodno je zapravo sprovesti tu ideju do kraja.

Dakle, ako vam se ikada bude desilo da sumnjate u ono što radite, znajte da niste sami, znajte da se to dešava i najuspešnijim ljudima (gde tu ne ubrajam sebe ni u kom slučaju), i da je jedina razlika između uspešnih i neuspešnih što uspešni nađu načina da prevaziđu sumnju u vlastite sposobnosti, da naprave taj korak uprkos Otporu, dok neuspešni uvek ostanu na ideji koji nikada ne realizuju jer im deluje suviše strašno.

Svako može da ima ideje, ali vrlo malo ljudi se usudi da ih realizuje i da ide s njima do kraja. Ljudi rađe biraju komfor rada za tuđe ideje, što nije nužno loše, ali vam ne pruža ni blizu onoliko zadovoljstva kao rad na vlastitim projektima i ostvarivanje vlastitih ciljeva.