Posledica naših prethodnih odluka

Mi nismo ništa drugo nego posledica naših prethodih odluka.

Te odluke su mogle biti dobre, loše, lake, teške, ali smo svakog momenta u našem životu najčešće imali priliku da odaberemo put kojim ćemo ići.

Svaki put kada smo za večeru odabrali čips, picu, špagete,… one su ostavile posledice na naše metaboličko zdravlje i sada imamo nekoliko kilograma viška.

Svaki put kada smo odabrali da listamo fejsbuk ili bilo koju drugu društvenu mrežu, rekli smo ne svemu drugom.

Svaki put kada smo odabrali da čitamo knjigu, da učimo nešto novo, svesno smo uticali na znanje našeg budućeg sebe.

Bilo da smo u životu doneli više dobrih ili loših odluka one su odgovorne za naše trenutno stanje.

Istina je da ne možemo da promenimo prethodne odluke, da ne možemo da vratimo vreme unazad i da ga drukčije provedemo, radeći nešto što će biti od veće koristi nekom budućem nama, ali ono što možemo jeste da svaku sledeću odluku donesemo promišljeno i da dobro sagledamo kakvu će to posledicu ostaviti na našu budućnost, da li dobijamo nešto iz toga, ili to biramo da radimo samo zato što idemo linijom manjeg otpora.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Sindrom prevaranta

Kada svoj rad izlažemo očima javnosti, često ćemo upadati u zamku sindroma prevaranta. To znači da ćemo uvek misliti da naš rad nije dovoljno dobar, da je ne služi ničemu, da jednostavno pokušavamo da izmanipulišemo nekoga i da ćemo stvoriti više štete nego koristi.

Sindrom prevaranta se posebno javlja kada pokušavamo da naplatimo svoj rad. Na oba sajta koja vodim, ovom kog sad čitate, ali i na zagolaj.com, nudim nešto besplatno. U slučaju ovog sajta je roman, a u slučaju Zagolaja je plan ishrane, dnevnik ishrane, tablice, knjiga recepata.

Zagolaj ne vodim sam već sa svojom suprugom, Sanjom, i kako se bliži momenat da objavimo drugu knjigu recepata koju nećemo nuditi besplatno, tako u meni raste strah da smo prevaranti. Veoma je teško odrediti cenu takvom proizvodu jer stalno vagamo da li je potencijalni kupci dobijaju jednaku vrednost za novac koji će eventualno potrošiti.

Tako nešto je posebno teško učiniti kada smo odrasli u kulturi gde se na novac gleda sa gađenjem i na svaki vid naplate proizvoda ili usluge se gleda kao pokušaj “zavrtanja” i “uvaljivanja” nečega i gde se svako uspešan u svetu biznisa, najčešće neopravdano, gleda kao “tajkun”, prevarant, neko ko je nešto uradio preko veze…

Zajedno sa sindromom prevaranta počinje da se javlja i Otpor i to u svojoj najfinijoj formi i on je tu zapravo najveći prevarant. Otpor koji me navodi da sumnjam u sebe i u svoje odluke ne samo da me blokira u stvaranju i objavljivanju novog sadržaja, u objektivnom sagledavanju situacije, već mi suptilno nameće nove ideje na uštrb postojeće.

To je onaj glas koji mi govori da možda nije pametno raditi to što radim, da bi možda trebalo promeniti tržište, promeniti biznis model, promeniti proizvod, jer ovo tržište, ovaj proizvod, i ovo podneblje ne obećavaju.

I sve to bez ikakvog testiranja, bez ikakvog objektivnog analiziranja podataka, koji ni ne postoje, prosto jer ništa još nije plasirano.

Otpor, u svojoj najfinijoj formi, mi daje nove ideje kojih mi je vrlo teško da se otarasim i sve mi izgleda bolje osim onoga što sam već bio odlučio da ću uraditi. Na sve moguće načine pokušava da me sputava da ne realizujem ideju koju smo imali još pre više od godinu dana, nego mi sugeriše da krenem sa novom idejom.

I, u ovom momentu postoje dve opcije. Poslušati Otpor, krenuti sa novom idejom i opet se suočiti sa otporom kada dođe vreme da se ta ideja monetizuje ili pregaziti Otpor i otići sa postojećom idejom do kraja i tek kada i ako se ispostavi da je ideja stvarno bila loša, krenuti sa novom.

Da bi se krenulo sa novom idejom, prethodna ne mora da bude neuspešna, nekada je moguće voditi više ideja istovremeno ili prelaziti sa jedne na drugu bez obzira što je prethodna bila uspešna, ali da bismo znali da li je ideja uspešna ili ne, neophodno je zapravo sprovesti tu ideju do kraja.

Dakle, ako vam se ikada bude desilo da sumnjate u ono što radite, znajte da niste sami, znajte da se to dešava i najuspešnijim ljudima (gde tu ne ubrajam sebe ni u kom slučaju), i da je jedina razlika između uspešnih i neuspešnih što uspešni nađu načina da prevaziđu sumnju u vlastite sposobnosti, da naprave taj korak uprkos Otporu, dok neuspešni uvek ostanu na ideji koji nikada ne realizuju jer im deluje suviše strašno.

Svako može da ima ideje, ali vrlo malo ljudi se usudi da ih realizuje i da ide s njima do kraja. Ljudi rađe biraju komfor rada za tuđe ideje, što nije nužno loše, ali vam ne pruža ni blizu onoliko zadovoljstva kao rad na vlastitim projektima i ostvarivanje vlastitih ciljeva.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Najviša kula u gradu

Nedavno sam Gary V-a pročitao nešto što bi na srpskom zvučalo ovako:

Postoji dva načina da imate najvišu kulu u gradu:

1. Da stvarno sazidate najvišu kulu u radu:

2. Da srušite sve kule koje su veće od vaše.

Većina ljudi se odluči za ovo drugo.

Gary Vee

Naravno, ovo nije članak o kulama, ovo se odnosi na bilo šta što činite u životu.

Pogledajmo samo političku, umetničku, estradnu i druge scene. Vrlo je mali broj ljudi koji žele da budu najbolji političari, najbolji pevači, najbolji kompozitori, najbolji režiseri… Većina njih želi da pokaže kako su svi drugi zapravo gori od njih.

Gledano iz tog ugla, ljude možete podeliti na one koji će biti tu da vam pomognu da sazidate najvišu kulu u gradu i koji će biti ponosni na vas kada u tome uspete, ali ćete u vašem životu takođe imati one koji će, svesno ili nesvesno, dati sve od sebe da vas u tome sputaju, da vam kažu kako vam to neće poći za rukom, kako bi bilo bolje da radite nešto korisnije, nešto što svi drugi rade. Ironično je da će ti isti ljudi, jednog dana kada budete uspeli, prvi da pričaju o tome kako vas lično poznaju.

Jednom kada identifikujete ljude koji imaju klin u rukama i skidaju cigle sa vaše još nedozidane kule, logično je da ih odstranite iz vašeg živote, ali to nije baš uvek jednostavno, posebno ako su oni članovi vaše porodice, a posebno ako su to vaši roditelji; još gore je ako ste vi takav roditelj.

Jedna od mojih najbitnijih misija u životu jeste da ne budem roditelj koji će svoje dete da naziva Pikasom onog momenta kada bude uzelo četkicu u ruke, ili Mocart kada sedne za klavir, ili Spilberg kada stane iza kamere.

Koliko god to delovalo kao podrška i koliko god to slatko zvučalo u percepciji roditelja, ili drugih članova porodice ili uopšteno ljudi u vašem okruženju, tako nešto je zapravo podrugljivo i govori: “Vidi ova budala umislila da je Pikaso…”. Tako nešto je kontraproduktivno i na taj način sputavamo one kojima mislimo da podržavamo.

Iako kontraproduktivno, takvo ponašanje je benigno u poređenju sa onim kada sumnjamo u nečiji uspeh samo zato što mi nismo uspeli u tome i mislimo da će ta osoba proći kroz iste nedaće kroz koje smo mi prošli samo zato što smo u krvnom srodstvu ili zato što se poznajemo, tj. provodimo izvesno vreme zajedno i delimo neke vrednosti.

Ne, to što su se svi u vašoj porodici ugojili nakon što su se oženili ne znači da ćete se i vi ugojiti i oni koji vam to kažu zapravo pokušavaju da sruše vašu kulu koju vi gradite zdravom ishranom, obrazovanjem, odlaskom u teretanu i sl. Napominjem još jednom, oni to rade manje-više nesvesno, jer jedini način da imaju višu kulu od vaše jeste da vaša padne.

Ono što hoću da vam prenesem ovim člankom jeste da ne posustajete i da ne dozvolite drugima da ruše vašu kulu. Sagradite je toliko čvrsto da niko ne može ni da je zaljulja. Nemojte praviti kule od slame ili granja. Sazidajte kulu od cigala, i dobro naložite vatru za vuka koji pokušava da uđe kroz dimnjak vaše kule.

Druga veoma bitna stvar bez koje bi ovaj članak bio nekompletan jeste da se okružite ljudima koji će vam biti potpora i da ih čuvate kao bisere, jer bez njih nikada nećete uspeti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Promena

Nešto od čega svi strahujemo.

Volimo da se usidrimo u neku rutinu, u nešto što je predvidivo, a kada jednom dođemo do toga, onda nam postaje dosadno. I kada nam postane dosadno, umesto da pokušamo da promenimo nešto, da uvedemo neke novine u naš život ili rutine, mi se držimo onog starog, dosadnog, samo zato što se čini bezbednim, a nikada se ne pitamo koliko je to zapravo bezbedno.

Promena i sam izlazak iz komfor zone su najbolji način da nešto naučimo. Ako ne radimo nešto što nam ne prija, to znači da ništa ne učimo, a ako ništa ne učimo, verovatno nemamo da ponudimo nešto što drugi već ne nude.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Bullshit posao

To je posao na kom se zahteva da ste fizički prisutni 40 sati nedeljno, ili koja god da je norma, a efektivno radite znatno manje. Vaš poslodavac ima zastarelo poimanje posla koje datira iz doba industrijalizacije kada je efikasnost kompanije zavisila od toga koliko dugo je neko u pogonu, odnosno za proizvodnjom.

Danas se većina ljudi ne bavi takvim poslovima, već je se posao bazira na projekte na izvršavanje godišnjih, kvartalnih, mesečnih, nedeljnih, dnevnih planova. Nekada nam za tako nešto treba manje, a nekada više vremena i na bullshit poslu često treba manje, ali smo i dalje dužni da sedimo u kancelariji.

Bullshit posao imao i svoje dobre i loše strane. Loša strana je što ste primorani da sedite tamo iako objektivno nemate šta da radite.

Dobra strana tog posla je što to vreme provedeno tamo možete da iskoristite za stvaranje nečega što će vas upravo izbaviti sa tog posla. Ako imate telefon ili laptop i internet, uvek se možete posvetiti pokretanju i vođenju onlajn biznisa.

Nemojte samo gledati jutjub i listati fejsbuk.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Zašto

Dakle, vraćamo se na mesto gde je sve ovo počelo. Ne mislim samo na kancelariju u kojoj sam napisao prvi tekst za ovaj blog koji je tada još uvek bio na engleskom, već mislim na to iskonsko pitanje “Zašto?”, zašto bih dovraga pisao blog? Zašto bih dovraga bilo šta radio?

Određene stvari radim zato što volim da ih radim. Jednostavno se nekako osećam dobro dok posmatram kako iz meteža mislim nastaju redovi reči na ovom monitoru. Predstavlja mi zadovoljstvo. Eto, zato pišem i zato sam uvek voleo da pišem.

Ponekad mi se ne piše, ali ipak sednem da napišem blog. To je onda kada pišem kratko, kada se ponavljam, kada vam se verovatno i ne čita to što sam napisao, ali ćete ipak pročitati. Ponekad možda baš u tome nađete nešto vredno. Ja nikad ne znam gde i šta i da li ćete vi naći nešto vredno u ovome što pišem, ali se nadam da hoćete. Uostalom, ako nećete, zašto biste onda to čitali.

Prethodnih nekoliko dana sam napravio jednu prilično dugu i za mene neuobičajenu pauzu. Preopteretio sam se raznim poslovima i nisam ništa stigao da odradim. Bar ne onako kako bih ja to voleo da izvršim. I onda je došlo do nekog prekida.

Radim posao kog bi u nekim normalnim okolnostima radilo bar 5 ljudi, ako ne i više. Ne bunim se i kukam kako mi je teško, samo želim da kažem da je nekada u redu stati i prestati i odmoriti i baš tada, dok to radimo, to jest dok ništa ne radimo, trebalo bi se zapitati zašto bilo šta radimo? Kome će biti od koristi to što radimo? Da li to radimo samo iz nekog ličnog interesa ili će to još nekome značiti?

Kada nađemo zašto nešto radimo, kada se setimo zašto smo bilo šta i počeli da radimo, u stanju smo da opet pronađemo energiju i da sa istim onim žarom radimo to nešto; kao da je opet početak. Kad da nismo već dugo pišali u vetar, je ne možemo baš mnogo to raditi, a da se ne pokvasimo.

Pitanje je koliko smo mokri spremni da budemo?

Kada dođemo u određene stadijume našeg posla, javi nam se želja da odustanemo, preispitujemo da se isplati nastaviti, da li je bilo šta vredno našeg truda, da li smo dovoljno dobri… Sve je otpor, strah od nepoznatog, strah od izlaska iz konfor zone.

Kada dođeš na to, idi, uprokos svemu, sve dok vidiš drugu stranu i kad znaš zašto.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pitanje

Kada radimo sa decom, onda nekako naviknemo da dobijamo pogrešne i nepotpune odgovore na naša pitanja.

Međutim, kada postavimo pitanje velikoj grupi odraslih ljudi i dobijemo odgovore koje nismo očekivali, onda možda problem nije u ljudima, nego u našem pitanju kog verovatno nismo dobro postavili.

Idući put, pre nego što budem postavio pitanje, moraću dobro da razmislim kako bi deca odgovorila na njega.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Trka ka dnu

Seth Godin ima teoriju u kojoj govori da čime god da se bavimo, šta god da prodajemo, imamo dve opcije, trku ka dnu i trku ka vrhu, i problem sa trkom ka dnu je što možemo u njoj da pobedimo, ili još gore da budemo drugi.

Kada želimo da budemo najjeftiniji, naše mušterije će biti oni kojima je stalo do toga da cena bude niska i ako budemo drugi u toj trci, mušterija će otići kod prvog, a čak i da dođe kod nas, nemamo baš velike vajde od toga.

Alternativa tome je trka ka vrhu, ne da budemo najskuplji, nego da budemo najbolji i da pružimo nešto što niko drugi na tržištu ne pruža i samim tim moći ćemo da naplatimo naš proizvod ili uslugu adekvatno, jer će nam dolaziti mušterije kojima je potrebno ono što mi nudimo, koje ne mogu da nađu nigde to što mi nudimo i kojima nije stalo do cene već do onoga što dobijaju.

Ni jedno ni drugo nije ni malo lako, ali je mnogo lakše voditi posao kao neko ko ima dobar proizvod i mušterije koje su spremne da plate, nego neko ko ima jeftin proizvod i mušterije koje gledaju da negde drugo prođu jeftinije.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.