Znači da smo se unapred dogovorili kako ćemo se ponašati.
Međutim, poslodavci često ne gledaju na ugovor tako nego kao nešto što će koristiti u pravnoj odbrani. Ako nešto pođe po zlu, ako ih tužimo za nešto što su nam učinili, ili nisu, a trebalo je, žele da imaju tu mogućnost da ukažu na slovo na papiru.
Takve poslodavce bi trebalo izbegavati po svaku cenu, ako je moguće, naravno. Takvi poslodavci ne shvataju da ako je dogovor, 40 sati nedeljno, onda ne možeš da zakažeš sastanak mimo radnog vremena i ne platiš me prekovremeno, samo zato što je kompanija „u problemu“, i potrebna joj je vaša pomoć, ne znači da bi to trebalo raditi džaba.
U razvijenim zemljama se tako nešto vrlo lako prijavi i reguliše, zato ih nazivamo razvijenim. Dok su u zemljama u tranziciji rešavanje takvih problema odvija sporo, uz mnoštvo korupcije i subjektivne interpretacije ugovora i zakona. Zato ih nazivamo zemljama u tranziciji jer su možda ekonomski naprednije od zemalja trećeg sveta, ali su im institucije, da kažemo, „nedovršene“.
Zemlje trećeg sveta institucije postoje forme radi i ugovori se tumače kako se kome ćefne, ako uopšte postoje ugovori.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
