Greške

Ponekad se držimo nečeg što nam je poznato samo da bismo izbegli greške. A kada znamo da se najbolje uči kroz greške, i najbolje kroz sopstvene, onda to može biti kontraproduktivno.

Učenje zahteva mnogo grešaka, mnogo pokušaja, mnogo padanja i ustajanja.

Mala deca nemaju problema sa padanjem i ustajanjem; nemaju problem sa tim da će napraviti grešku, jer deca toliko toga ne znaju da je manje-više sve što učine zapravo greška.

Kada malo odrastemo, a posebno kada krenemo u školu, počnemo da budemo kažnjavani ili ismevani za naše greške, a nažalost, neka deca počnu da budu kažnjavana ili ismevana za njihove greške i pre nego što pođu u školu.

U školi je bitno da naučimo da je svet onakav kakvog nam je učitelj predstavio, sve drugo je greška. Ako napravimo više grešaka nego što bi trebalo, moraćemo sve opet da učimo, ne zato što to želimo da učimo, ili zato što nam je to bitno da naučimo, već zato što nismo zadovoljili kriterijume i zbog toga ćemo biti osuđeni od strane roditelja, škole, društva i čitavog života će na nas gledati kao neuspešne.

U životu često ne postoji samo jedan tačan odgovor, samo jedan put kojim se nekud može stići. Ne postoji jasna formula bilo šta, a ipak najviše volimo da čitamo tekstove pod nazivom: „Kako __________ u 10 jednostavnih koraka“.

Vratimo se opet maloj deci i koliko vremena provode učeći da hodaju, pa kasnije da govore. Koliko vremena provedu brbljajući neke reči koje niko ne razume i svako dete nauči da govori, pre ili kasnije, nekim svojim tempom i na neki svoj način, i u tom procesu učenja ima neke svoje reči.

Kada se rodimo, ne postoji „Kako naučiti da govoriš u 10 jednostavnih koraka“.

Zašto bi onda trebalo bilo šta drugo da učimo u 10 jednostavnih koraka ili kroz 8, ili 12 ne tako jednostavnih razreda škole?

Učenje bi trebalo da se odvija kroz praksu i trebalo bi pamtiti informacije koje su nam od značaja za ono što radimo, a ne zato što će to biti na testu, posebno ako ćemo biti kažnjeni zato što nešto nismo uradili kako treba na tom testu.

U svojoj praksi sam radio sa predškolskom i sa školskom decom.

Predškolska deca su kreativna, otvorenog uma, i često daju jedinstvene odgovore, i obožavaju igre pogađanja. Ali, ako imaju roditelje koji prekorevaju njihove greške (što je često slučaj u Kini), kada bi trebalo da pogode nešto, nemo stoje čekajući da im ja pružim tačan odgovor, neće čak ni da pokušaju nešto da pogode da bi izbegli greške.

Ako, nekim slučaju, kod kuće nisu zastrašeni od greške, u školi će ih definitivno zastrašiti. I kako deca prolaze kroz razrede tako opada njihova želja za pogađanjem, rešavanjem zagonetki, a pre svega za rešavanjem zanimljivih problema, tj. onih problema za koje ne postoji jasno, unikatno rešenje.

Ako ne znaju tačan odgovor, ili još bolje ako ne postoji tačan odgovor, neće ni pokušati.

Tinejdžeri s kojima radim umeju da izdeklamauju čitave lekcije na pamet, ali ako im ponudim bilo koju reč iz lekcije i zadam im da sastave rečenicu koristeći tu reč, gotovo nikada ne dobijem originalan odgovor, tj. onaj koji nije varijacija nekog odgovora koji se može naći u udžbeniku.

Ta deca poseduju priličan vokabular, solidno znanje gramatike, ali su naučeni da ne smeju da prave greške i stoga ne odstupaju od onoga što je sigurno.

Pojedina deca, kada se od njih očekuje da razmišljaju, imaju vidno bolne izraze lica, kao da to razmišljanje izaziva fizički bol, ali ja bih pre rekao da je to posledica straha od greške.

Učenje je proces koji bi trebalo da se odvija čitavog života, i ako nas kod kuće ili u obrazovnim ustanovama nauče da se greške ne tolerišu, zauvek će nas odbiti od učenja i samim tim ubogaljiti za čitav život.

U većini slučajeva nije strašno napraviti grešku, sve dok ta greška ne ugrožava ničiji život ili sigurnost. Sve druge greške su, manje-više, banalne, ali ih ne doživljavamo tako.

Pustimo decu da prave greške dok uče, nemojmo ih primoravati da pamte informacije koje se u roku od 2 sekunde mogu pronaći na internetu, naučimo ih da rešavaju zanimljive probleme, probleme čije rešavanje nekome može da olakša život.