Kultura

Biološki gledano, nismo se mnogo promenili poslednjih nekoliko hiljada godina.

Kada bismo nekim vremeplovom mogli da prebacimo bebu iz Stare Grčke u modernu Grčku, ta beba, kada bi odrastla ne bi se uopšte razlikovala od drugih modernih Grka, ali zato postoji drastična razlika između svakog modernog Grka i svakog Starog Grka.

Poput sve druge dece, beba iz Stare Grčke naučila bi da koristi tablet, telefon, računar, umela bi da vozi rolere, išla bi u školu…

Ne bi bila ni nalik Aristotelu, Sokratu, baš kao što ni ovi Grci nisu ni nalik onim Grcima. I to ne važi samo za Grke, važi za sve ljude, bez obzira na pol i na rasu.

Ljudska bića su pre svega proizvod kulture u kojoj žive i ono što kultura odobrava, nameće se kao norma, kao svakodnevica, kao nešto normalno.

Tako je na primer u Starom Rimu nedeljom popodne bilo potpuno normalno odvesti decu u arenu da gledaju ljude kako se bore sa lavovima. Retko ko je to smatrao krvoločnim i nije bilo vegana i drugih grupa koje bi stale u zaštitu životinja ili gladijatora.

Širom sveta je bilo potpuno normalno da se ljudi iz Afrike poseduju i prodaju, a danas to može da se uradi jedino u ime nekog sportskog tima.

Svaka kultura je danas fluidna zato što je zahvaljujući raznim medijima izložena mnogim drugima kulturama.

Kultura se vrlo često i lako se menja, a da to i ne primetimo, a kad ne primetimo promenu kulture, dolazi do rascepa između nas i generacija koje su to primetile, i koje su se prilagodile novoj kulturi, što najčešće bude jaz između generacije roditelja i dece.

Moglo bi se reći da je svaka generacija nosilac jedne kulture, koja može ili ne mora da postane dominantna.

Kada bismo uzeli isti onaj vremeplov sa početka ovog članka i vratili se svega stotinu godina u nazad, bili bismo šokirani koliko se kultura razlikuje u odnosu na onu u kojoj smo živeli; čak i da smo ostali u istoj ulici, a ne samo u istom gradu.

Kulturološki šok se događa i kada promenimo životnu sredinu. Ako se dobro sećam Khaled Hoseini napisao je u Lovcu na zmajeve:

Možda sam pobegao iz Avganistana, ali Avganistan nikada nije pobegao iz mene.

I to je tako, gde god da odemo, naša kultura nas prati i čudimo se drugim kulturama, jer nisu ni nalik našoj, a oni se čude nama.

Postoje makro kulture i mikro kulture, pa čak i u malim naseljima, poput Kule, koja broji svega petnaestak hiljada stanovnika, postoje kvartovi sa dominantnim kulturama, pa imamo meštanski kraj, Crnogorski kraj, Geder, Novo naselje,… i svaka od tih kultura pripada jednoj većoj kulturi, ali kada uđete u školsko odeljenje tačno znato ko je iz kog kraja došao, jer postoje toliko značajne razlike između tih mikrokultura iako su one udaljene svega nekoliko blokova jedne od druge.

Neke kulture su manje fluidne, za njih kažemo da su tradicionalističke, jer ne podležu savremenom uticaju medija, ali čak i one se menjaju. Ali jedan od ekstremnih primera manje fluidne kulture koji je meni poznat su naselja Lovćenac i Feketić koja razdvaja jedna ulica i u Lovćencu žive ljudi koji govore kao da su juče došli sa Lovćena, a Feketiću žive ljudi koji govore kao da 1918. i kao da je juče Vojvodina pripojena Srbiji.

Te dve kulture se toliko dijametralno razlikuju da je od tehnički gledano jednog naselja moralo nastati dva.

Dobro je dok postoje različite kulture i dok te kulture ne ulaze u sukobe, jer u više navrata smo bili svedoci sukoba različitih kultura i to nikada ne izađe na dobro, posebno ako jedna strana smatra svoju kulturu za nijansu boljom od druge.

Danas postoji i jedna nova kultura, internet kultura, koja je uzela najveći zamah, jer nije bitno odakle ste, iz kog ste kraja, ako koristite internet, pripadate internet kulturi.

Može da se pomisli da se pomisli kako će internet da uništi mnoge kulture i da će sve kulture da se spoje u jednu, dominantnu, ali ako se malo bolje pogleda možemo da utvrdimo da postoje čak i vebsajtovi sa svojim mikrokulturama, pa se tako korisnici redita ponašaju na jedan način, korisnici fejsbuka na drugi, instagrama na treći…

Ne samo da internet neće napraviti jednu veliku kulturu, nego internet pravi mnogo veće kulturološke podele nego što to možemo da zamislimo.

Svaka kultura ima običaj da tračari, jer nas je tračarenje naučilo kako da razlikujemo dobre ljude od loših; kome možemo da verujemo, a kome ne. To nam je duboko urezano u DNK, i koliko god tračarenje smatrali nemoralnim, ne možemo da mu odolimo.

U svakoj kući se priča o ljudima iz susedne kuće, a u svakoj ulici o ljudima iz susedne ulice; prosto da bismo imali o čemu da pričamo kada nemamo ni o čemu pametnijem da pričamo, ali i da bismo ponešto naučili o drugim ljudima.

Kada se susretnu dva čoveka iz veoma udaljenih ulica ili čak iz dva različita grada, oni mogu jedino da tračare o političarima i sportistima ili nekim drugim javnim ličnostima.

Ali danas, ako ne pratimo iste profile na društvenim mrežama, često nećemo o kome da tračarimo čak iako živimo u istoj sobi.

Postoji ona stara izreka:

Kad si u Rimu, nosi togu.

I ona nam otprilike govori da su razlike u kulturama uvek postojale i da će uvek postojati. A ako se nađemo u nekoj drugoj kulturi, moramo poštovati njene norme, ili će nas članovi jednostavno odstraniti i učini nepoželjnim.

Moramo prihvatiti ljude kao kulturološka bića i kada jednom neko postane član jedne kulture, veoma ga je teško obikovati da postane član druge kulture.

Čovek meri drugog čoveka na osnovu vrednosti svoje kulture. Gledamo da li bi se druga strana mogla uklopiti u našu kulturu ili ne; brojimo zajedničke vrednosti. To poklapanje vrednosti nije uvek identično, ali što više toga imamo zajedničkog, to nam je lakše da tolerišemo razlike, a što smo više bili u kontaktu jedni sa drugima, to više toga imamo zajedničkog.

Ali, postoje i kulture koje su toliko udaljene da gotovo ništa nemaju zajedničko.

Razlika između kineske i evropske kulture je tolika da se ja nikada ovde neću uklopiti, ali se zato vrlo lako uklopim sa svim strancima koji imaju isti problem uklapanja poput mene, i kada se mi, stranci u Kini, okupimo, uglavnom tračarimo o Kinezima, jer nam je njihova kultura toliko neshvatljiva. Mi, stranci u Kini, smo kultura za sebe.

Kako god okreneš, čoveka ne možemo posmatrati kao bilo koju drugu životinju, jer za razliku od vrabaca koji se isto ponašaju i u Kini i u Srbiji, čovek se većim delom različito ponaša u Kini, a različito u Srbiji ili nekoj drugoj državi.

Čovek je biće kog definiše kultura i ako istinski želimo da ga prihvatimo, moramo da prihvatimo njegovu kulturu, kako mikro tako makro, i nije dovoljno da mu damo pravo da glasa, koje i nije neko pravo, ako mene pitate.