Dobra stvar tajfuna je što znamo da će da prođe.
Ne. Ovo nije članak o tajfunu, već o reptilskom mozgu koji me podigao iz kreveta u 2:30 noću dok napolju besni vetar i nanosi kišu pod prozor i vrata balkona.
Naš reptilski mozak, onaj kog smo nasledili od naših dalekih rođaka i koji je zaslužan za preživljavanje naših predaka, ne zna da će tajfun kad tad prestati i ne zna da ćemo iz njega vrlo lako izaći nepovređeni, posebno ako se nalazimo u sigurnosti doma.
Ono u čemu je taj mozak dobar jeste da živi u trenutku i da stavi naše telo u alarmirano stanje; naglo podiže lučenje kortizola, koji nas drži budnim i preusmerava svu našu krv u udove kako bismo bili spremni da se borimo ili da bežimo.
Reptilski mozak je odgovoran za naše vrištanje kada se vozimo na rolerkosteru iako naš razum zna da je vožnja dizajnirana tako da nas provede kroz nešto što deluje da je strašno, dok smo zapravo čvrsto vezani u našoj stolici i potpuno bezbedni.
Iako nas je reptilski mozak spasio mnogih nedaća, danas nema ni blizu toliko potrebe da se aktivira koliko se zapravo aktivira, jer u većini slučajeva kada nas je strah, i kada ne možemo da spavamo zbog brige, zapravo nismo životno ugroženi, ali naša amigdala to ne zna.
Svaki put kada oklevamo budemo iskreni, kada oklevamo da pokažemo nešto što smo stvorili, kada oklevamo da postavimo pitanje pred grupom ljudi, kada oklevamo povodom bilo kakve ljudske interakcije ili javnom izlaganju, naš reptilski mozak je zadužen za to.
Svaki put kada se vrtimo po krevetu zbog nečega što nam je neko rekao ili zbog nečega što mislimo da će nam neko reći, to je zbog našeg reptilskog mozga koji ne razlikuje stvarnu opasnost od fiktivne opasnosti koja se odvija u našem umu.
Ono što bi trebalo da znamo je, da iako napolju besni olujua koja nam trese prozore i podliva kišu, verovano ništa loše neće da se desi, a kada oluja prođe, znatno ćemo više ceniti mir kog donosi svakodnevica.
I još jedna lekcija koju možemo da naučimo iz ovoga je da svaki put kada osetimo strah za kog pouzdano znamo da nam neće ugroziti život, svaki put kada doslovno ili figurativno vrištimo čak i kada naš život nije ugrožen, da je to signal da jednostavno uđemo u oluju, uradimo ono što nam razum govori da uradimo, bez obzira na stres kog nam amigdala šalje, jer na kraju ćemo mnogo više ceniti mir koji dolazi nakon te oluje, nego sigurnost koju imamo bez izlaganja oluji.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
