Misli

Ko će meni da kaže šta ću ja da čekam?

Kad se uvalimo na neki posao, bez obzira koliko nam bio neprijatan, koliko nam stresa i nelagodnosti stvarao, mnogo je lakše je ostati na njemu nego otići.

Čudo je ta komfor zona. Naviknemo se na jedno i makar bilo loše nećemo da menjamo samo zato što ne znamo šta nas čeka iza ćoška. Znate onu Platonovu Alegoriju o pećini?

Dosta mi je i razmažene dece, i njihovih pokondirenih roditelja, i licemernih kolega, i izrabljujućeg i lažljivog šefa. Svega mi je preko glave, a samo jednu glavu imam. Da imam neku drugu, pa da ih malo zamenim, al’ nemam.

Jebeš ti sve to!

Ali nemam baš mnogo izbora. Posebno ne sad, kad ne možeš nikud da mrdneš bez testa na virus i kad su ti troškovi mrdanja astronomski.

Nasukan na pusto ostrvo? Kamo sreće. Ovo je više besno nego pusto. Nikakvog reda, a mir se sprovodi strogoćom. Pretpostavljam da vam je već poznato.

Da menjam školu? Fala! Promenio sam ih dovoljno da znam da su u svakoj menadžeri i vlasnici Kinezi i da oni imaju svoj način, a mi imamo naš, i nije baš mnogo bitno koji je način ispravan, oni imaju prednost domaćeg terena.

A na mom domaćem terenu…

Nismo davno šišali travu, pa su se tu uselili neki bengalski tigrovi i kojekakvi vukovi, a među stativama nemamo mreže, pa nemamo ni čime da ih hvatamo.

Ostaje mi da čekam sušu ili kakvu drugu pošast ili da pravim novi teren. Napraviću ga.

Kako god okreneš, dosta mi je da radim za druge. Znam, slušam i ja Bob Dilana (Gotta Serve Somebody), ali, dragi Dilane, ja bih malo da menjam robovlasnika.

Neću ja zauvek ovo raditi. Imam neki plan. Treba biti strpljiv kada su planovi u pitanju i treba terati do kraja.

Samo, ja sam malo nestrpljiv pa zato ovo pišem. No dobro je kad znaš u kom pravcu ideš, kad imaš neki kompas ili makar zvezdu vodilju, a deluje mi da ih imam, još uvek.

Pitam se, koliko je ljudi u sličnoj situaciji?

Mnogo!

A, koliko ljudi nikada neće preduzeti ništa kako bi promenilo posao ili sredinu ili bilo šta što im ne odgovara?

Mnogo!

Kako se to sad pa razlikuje od robovlasničkog društva?

Ne baš mnogo.

Posebno kad si u tuđoj državi, mada ni u rođenoj nije baš mnogo bolje, jer jedina razlika između domaćeg terena i ovog gostujućeg je što na domaćem, s vremena na vreme, a mnogo češće nego što bi trebalo, ideš nešto da zaokružiš; jedan ili neki drugi broj, i nije neka razlika.

Ovde ni domaći ne dobiju takvu olovku. Tu smo makar isti, ali se po svemu drugome razlikujemo, sve ono što oni mogu, ja ne mogu, a nema baš mnogo toga što ja mogu, a oni ne mogu.

Prodaješ vreme za novac, a novac trošiš na ono što moraš; hranu, skrovište, garderobu, i tu i tamo se malo zabaviš. Ne samo što prodaješ vreme za novac, već prodaješ najbolje svoje vreme, za najgore njihove mušterije, jer samo najgori još uvek trguju sa robovlasnicima.

Robovi nisu imali tih problema. Sve što im je trebalo za preživljavanje su imali na dlanu, a mi moramo i za to da se pobrinemo.

Kako su prodavali robove, tako prodaju i nas. Eno mi slika visi na zidu za kupce kad dođu da im podučavam kraljevića. Hoćeš ovog ili onog? Da li smo mi zaista slobodni, ili je sve to neka iliuzija?

Dobro, preterujem sad malo. Da li preterujem? Šta je sa onom Platonovom Alegorijom o pećini? Ko tu sad sedi vezan u pećini i gleda senke, a ko pravi te senke i čija to sveća gori?

Već sam govorio o čekanju. Imam utisak da celog života nešto ili nekog čekam. Čekaj da završiš školu, jednu, drugu, treću, pa čekaj da se zaposliš, pa čekaj ovo, pa čekaj, ono, pa će možda onda biti kako ti hoćeš. Prođe ti 30 godina kad shvatiš da si uzalud čekao u tom redu, jer je na tom šalteru pao sistem, i sad moraš da staneš u neki drugi red.

Ako sistemi išta rade onda padaju i na njih se ne bi trebalo mnogo oslanjati.

Sreća pa nisam religiozan. Tamo ta nauče da se sve što čekaš nalazi s druge strane života, a ovo, ovaj život, to ti je ‘nako, da se malo napatiš, da vidiš da može i gore od onog što te čeka kad konačno i ti dočekaš svoje, pod uslovom da si bio dobar i da si slušao, a ako nisi, e onda si tek nagrabusio.

Čitavog života ti neko drugi govori šta da radiš, čitavog života čekaš da dođe tvoje vreme, na kraju dočekaš penziju, ako je dočekaš, bolestan, slomljen i ne znaš šta ćeš sam sa samim sobom, jer nisi naučio da sam donosiš odluke, a više niko neće da ti govori šta da radiš.

Stalno odlažeš nešto, stalno nekom drugom udovoljavaš, stalno je neko drugi preči, jer taj te, bože moj, plaća.

To je ono, ako trčiš 4 sata dnevno, živećeš 10 godina duže, a ne shvataš da ćeš provesti tih 10 godina trčeći. Jebeš ti tih 10 godina! Dosta mi je što sam proveo skoro 20 godina u školi u kojoj nisam stekao nijedno praktično znanje, jer sve što znam naučio sam mimo školske literature, a škola me je samo ometala u tome.

Naučio sam nešto i u školi, jesam. Da slušam. Jer tome samo škole i služe. Da te nauče da slušaš, dok su tvoji roditelji zauzeti slušanjem nekog drugog; i tako u krug.

Pa, dokle više?

To je posebno problem kad nisi nezamenljiv.

Kad imaš neku veštinu ili neki triling ili poker veština, koje ne može baš svako da ima, e onda si car. Onda ti diriguješ. A ovako, kad znaš da radiš ono što milion drugih ume da radi zameniće te poput šrafa kom je izlizan navoj. Ali, to ćeš teško naučiti u školi.

Zato mislim da je neophodno steći repertoar veština koji će te učiniti unikatnim, ili makar dovedi jednu veštinu do takvog savršenstva da neće moći lako da te zamene; tu je sad pitanje šta ti više odgovara. Al’ nije ni to lako. Nemoj se zavaravati.

Možda je problem u tome što čekam? Možda to što ja čekam ne postoji ili nije realno, onako malo, sanjarski, utopistički? Možda previše očekujem od života? E, pa, ako ću nešto da čekam, i ako to nešto možda neću nikada ni dočekati, ja bih onda da čekam ono što se meni čeka, ili neću ništa čekati.

Ko će meni da kaže šta ću ja da čekam?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.