Ko će meni da kaže šta ću ja da čekam?

Kad se uvalimo na neki posao, bez obzira koliko nam bio neprijatan, koliko nam stresa i nelagodnosti stvarao, mnogo je lakše je ostati na njemu nego otići.

Čudo je ta komfor zona. Naviknemo se na jedno i makar bilo loše nećemo da menjamo samo zato što ne znamo šta nas čeka iza ćoška. Znate onu Platonovu Alegoriju o pećini?

Dosta mi je i razmažene dece, i njihovih pokondirenih roditelja, i licemernih kolega, i izrabljujućeg i lažljivog šefa. Svega mi je preko glave, a samo jednu glavu imam. Da imam neku drugu, pa da ih malo zamenim, al’ nemam.

Jebeš ti sve to!

Ali nemam baš mnogo izbora. Posebno ne sad, kad ne možeš nikud da mrdneš bez testa na virus i kad su ti troškovi mrdanja astronomski.

Nasukan na pusto ostrvo? Kamo sreće. Ovo je više besno nego pusto. Nikakvog reda, a mir se sprovodi strogoćom. Pretpostavljam da vam je već poznato.

Da menjam školu? Fala! Promenio sam ih dovoljno da znam da su u svakoj menadžeri i vlasnici Kinezi i da oni imaju svoj način, a mi imamo naš, i nije baš mnogo bitno koji je način ispravan, oni imaju prednost domaćeg terena.

A na mom domaćem terenu…

Nismo davno šišali travu, pa su se tu uselili neki bengalski tigrovi i kojekakvi vukovi, a među stativama nemamo mreže, pa nemamo ni čime da ih hvatamo.

Ostaje mi da čekam sušu ili kakvu drugu pošast ili da pravim novi teren. Napraviću ga.

Kako god okreneš, dosta mi je da radim za druge. Znam, slušam i ja Bob Dilana (Gotta Serve Somebody), ali, dragi Dilane, ja bih malo da menjam robovlasnika.

Neću ja zauvek ovo raditi. Imam neki plan. Treba biti strpljiv kada su planovi u pitanju i treba terati do kraja.

Samo, ja sam malo nestrpljiv pa zato ovo pišem. No dobro je kad znaš u kom pravcu ideš, kad imaš neki kompas ili makar zvezdu vodilju, a deluje mi da ih imam, još uvek.

Pitam se, koliko je ljudi u sličnoj situaciji?

Mnogo!

A, koliko ljudi nikada neće preduzeti ništa kako bi promenilo posao ili sredinu ili bilo šta što im ne odgovara?

Mnogo!

Kako se to sad pa razlikuje od robovlasničkog društva?

Ne baš mnogo.

Posebno kad si u tuđoj državi, mada ni u rođenoj nije baš mnogo bolje, jer jedina razlika između domaćeg terena i ovog gostujućeg je što na domaćem, s vremena na vreme, a mnogo češće nego što bi trebalo, ideš nešto da zaokružiš; jedan ili neki drugi broj, i nije neka razlika.

Ovde ni domaći ne dobiju takvu olovku. Tu smo makar isti, ali se po svemu drugome razlikujemo, sve ono što oni mogu, ja ne mogu, a nema baš mnogo toga što ja mogu, a oni ne mogu.

Prodaješ vreme za novac, a novac trošiš na ono što moraš; hranu, skrovište, garderobu, i tu i tamo se malo zabaviš. Ne samo što prodaješ vreme za novac, već prodaješ najbolje svoje vreme, za najgore njihove mušterije, jer samo najgori još uvek trguju sa robovlasnicima.

Robovi nisu imali tih problema. Sve što im je trebalo za preživljavanje su imali na dlanu, a mi moramo i za to da se pobrinemo.

Kako su prodavali robove, tako prodaju i nas. Eno mi slika visi na zidu za kupce kad dođu da im podučavam kraljevića. Hoćeš ovog ili onog? Da li smo mi zaista slobodni, ili je sve to neka iliuzija?

Dobro, preterujem sad malo. Da li preterujem? Šta je sa onom Platonovom Alegorijom o pećini? Ko tu sad sedi vezan u pećini i gleda senke, a ko pravi te senke i čija to sveća gori?

Već sam govorio o čekanju. Imam utisak da celog života nešto ili nekog čekam. Čekaj da završiš školu, jednu, drugu, treću, pa čekaj da se zaposliš, pa čekaj ovo, pa čekaj, ono, pa će možda onda biti kako ti hoćeš. Prođe ti 30 godina kad shvatiš da si uzalud čekao u tom redu, jer je na tom šalteru pao sistem, i sad moraš da staneš u neki drugi red.

Ako sistemi išta rade onda padaju i na njih se ne bi trebalo mnogo oslanjati.

Sreća pa nisam religiozan. Tamo ta nauče da se sve što čekaš nalazi s druge strane života, a ovo, ovaj život, to ti je ‘nako, da se malo napatiš, da vidiš da može i gore od onog što te čeka kad konačno i ti dočekaš svoje, pod uslovom da si bio dobar i da si slušao, a ako nisi, e onda si tek nagrabusio.

Čitavog života ti neko drugi govori šta da radiš, čitavog života čekaš da dođe tvoje vreme, na kraju dočekaš penziju, ako je dočekaš, bolestan, slomljen i ne znaš šta ćeš sam sa samim sobom, jer nisi naučio da sam donosiš odluke, a više niko neće da ti govori šta da radiš.

Stalno odlažeš nešto, stalno nekom drugom udovoljavaš, stalno je neko drugi preči, jer taj te, bože moj, plaća.

To je ono, ako trčiš 4 sata dnevno, živećeš 10 godina duže, a ne shvataš da ćeš provesti tih 10 godina trčeći. Jebeš ti tih 10 godina! Dosta mi je što sam proveo skoro 20 godina u školi u kojoj nisam stekao nijedno praktično znanje, jer sve što znam naučio sam mimo školske literature, a škola me je samo ometala u tome.

Naučio sam nešto i u školi, jesam. Da slušam. Jer tome samo škole i služe. Da te nauče da slušaš, dok su tvoji roditelji zauzeti slušanjem nekog drugog; i tako u krug.

Pa, dokle više?

To je posebno problem kad nisi nezamenljiv.

Kad imaš neku veštinu ili neki triling ili poker veština, koje ne može baš svako da ima, e onda si car. Onda ti diriguješ. A ovako, kad znaš da radiš ono što milion drugih ume da radi zameniće te poput šrafa kom je izlizan navoj. Ali, to ćeš teško naučiti u školi.

Zato mislim da je neophodno steći repertoar veština koji će te učiniti unikatnim, ili makar dovedi jednu veštinu do takvog savršenstva da neće moći lako da te zamene; tu je sad pitanje šta ti više odgovara. Al’ nije ni to lako. Nemoj se zavaravati.

Možda je problem u tome što čekam? Možda to što ja čekam ne postoji ili nije realno, onako malo, sanjarski, utopistički? Možda previše očekujem od života? E, pa, ako ću nešto da čekam, i ako to nešto možda neću nikada ni dočekati, ja bih onda da čekam ono što se meni čeka, ili neću ništa čekati.

Ko će meni da kaže šta ću ja da čekam?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Platforma

Po prvi put u istoriji, svako od nas ima platformu za svoju umetnost.

Kada kažem umetnost, ne mislim samo na slikanje, crtanje, vajanje,… mislim na sve što smo u mogućnosti da stvorimo, a što ima potencijal da promeni nečiji život, da utiče na način na koji neko razmišlja, da ukaže nekom na nove stvari, da promeni nekom percepciiju.

Umetnost je kad neko nešto stvori i to vas učini da se osećate bolje.

Kada neko odštampa Zvezdanu noć i okači je iznad pisoara u toaletu tržnog centra, to nije umetnost, a zid na kom je okačen pisoar nije platforma.

Platforme su sva ta mesta na internetu na kojima možemo da izložimo plodove svog rada i da kažemo:

“Evo, ja sam ovo stvorio, nadam se da će ti biti od koristi. Ako neće, nema veze. Pronaći će se neko kome hoće.”

Danas je lakše nego ikada doći do nečega što nam je potrebno, a nama, koji stvaramo, lakše je nego ikada doći do ljudi koji mogu imati korist od toga što mi stvaramo.

Sve platforme na kojima možemo da izlažemo su ili besplatne ili zanemarljivo malo koštaju, zato što svako može da ima svoju platformu.

Pre samo 30 godina, ako bismo hteli da pokažemo nešto što smo naslikali, bilo je neophodno da ubedimo direktora neke galerije da je naša slika dovoljno vredna da bi bila okačena na idućoj izložbi i ako bismo u tamo uspeli, što nije bilo lako, naša slika bi visila sa zida galerije u toku izložbe, koja bi trajala dve do tri nedelje i onda bi se vratila u naš atelje, i pitanje da li bismo je ikada prodali, a čak i ako bismo je prodali, visila bi na nečijem zidu, i svega nekolicina ljudi bi mogla da je vidi.

Danas tu istu sliku možemo da pokažemo svima koji žele da je vide i svima onima kojima je potrebna da ih promeni, da im pomogne i sve što nam je potrebno jeste jedan vebsajt.

Nije bitno čiji vebsatj, ali najbolje je da je vlastiti.

I kada se slika pojavi na jednom vebsajtu, ona ima potencijal da putuje na neograničeno mnogo drugih vebsajtova, neograničeno mnogo drugih računara, neograničeno drugih parova očiju, potpuno besplatno, a mi čak ne moramo ništa ni da radimo. Ljudi će je sami deliti, ako je ta slika zaista vredna i ako zaista stvara emocije.

Iskoristimo ove platforme, dok su još uvek besplatne, da stvorimo bolji svet. Nemojmo sebi dozvoliti da jednog dana kažemo:

“Da sam samo na vreme krenuo!” ili “Da sam samo ostao istrajan!”

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Slika o sebi

Svi imamo sliku o sebi i ta slika ne zavisi od onoga što radimo nego od onoga što govorimo sebi da jesmo; zavisi od naše naracije.

Najčešće, ta slika je pogrešna zato što govorimo sebi samo ono što želimo da čujemo i opravdavamo svaki svoj postupak; za sve što činimo verujemo da je pravedno, ispravno, moralno, ili provedemo izvesno vreme tražeći razlog zašto smo baš morali da postupimo onako kako smo postupili; nađemo izgovor i našu neispravni postuci s takvi iz određenih razloga.

Ono što je mnogo teže jeste biti objektivan prema sebi; priznati sebi da smo napravili grešku, da nije trebalo tako da postupimo i da se na kraju izvinimo za svoje postupke, ako za tako nešto još ima vremena i prilike.

Biti objektivan prema sebi ne znači isključivo videti greške, nego imati jasnu sliku o svojim manama, vrlinama, veštinama, i stvarima na kojima bismo morali da radimo.

U lažnu sliku o nama samima uglavnom niko osim nas ne veruje jer svi drugi vrlo lako mogu da vide kakvi smo mi to zapravo; osim ako je druga strana ekstremno naivna.

Objektivnost usmerena ka nama samima stvara nam priliku da ispravimo vlastite greške, da se iskupimo za vlastite propuste i da ih u buduće izbegnemo, ali je tako nešto mnogo manje prijatno nego stvaranje lažne slike pa samim tim nije učestala pojava.

Još jedan problem kog stvara lažna slika o nama samima jeste to što očekujemo od drugih da nas vide kako sami sebe vidimo, i kada se ta slika ne poklopi, postajemo razočarani, agresivni, i imamo sklonosti da mislimo loše o drugoj strani jer oni, navnodno, misle loše o nama.

Potrebno je znati da mi nismo ono što mislimo o sebi, ali nismo ni ono što drugi misle o nama; mi smo ono što radimo.

Ako paničimo na svaku promenu okolnosti, koliko god mi sebe videli kao budističkog monaha, mi smo paničari.

Ako ne ispunjavamo sopstvena obećanja, koliko god mi sebe videli kao pouzdanog, mi smo nepouzdani.

Danas, kada postoji more knjiga, blogova, video snimaka, ne temu ličnog razvoja, vrlo je lako poistovetiti se sa tim sadržajem i pomisliti da smo nešto što nismo; videti sebe boljim nego što jesmo. Videli smo da Elon Musk ustaje u 5 ujutro, i mi ustajemo u 5 ujutro i sad mislimo da smo isti kao on.

To je isto kao kada gledamo fudbal i mislimo da umemo da izvedemo određeni trik samo zato što smo videli kako to Ronaldo čini, ali kada stanemo na teren, obujemo kopačke, i dobijemo loptu u noge, nismo ništa spretniji i ništa bolji fudbaler nego što smo bili juče.

Dok je za fudbal krajnje jasno, ako želimo da dobro da driblamo, moramo da vežbamo dribling, i ne da imamo samo jedan trik na repertoaru, već više njih, a da bismo dokazali da smo dobri tehničari, to ćemo učiniti na terenu i postoje samo dva ishoda našeg testa; ili ćemo zadržati loptu u svojim nogama ili nećemo; ne možemo sebe pričom da ubedimo da smo dobar dribler, kad nam stalno otimaju loptu iz nogu.

Kada je u pitanju naša ličnost, sve postaje nešto maglovito i mislimo da je dovoljno da verbalno ubedimo druge da smo upravo onakvi kakvi sebe vidimo, da smo dobri dribleri, da ne moramo ništa da vežbamo, i da ne moramo ništa praktično da dokazujemo.

Iako je život nešto komplikovaniji od fudbalskog meča, važe ista pravila. Odaberemo veštinu za koju mislim da je potrebno unapređenje, vežbamo, (sa ili bez trenerske pomoći), primenimo praktično, proverimo rezultate i dorađujemo ako je još uvek potrebno dorađivati.

Ali, naravno, mnogo je lakše skrojiti priču.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Dnevnik i blog

Vođenje dnevnika je verovatno nešto najteže na svetu. Ne zato što to iziskuje težak fizički ili mentalni napor, već zato što prosto nekad nemamo ideju šta bismo tamo rekli, tj. napisali.

Postoje razne vrste dnevnika, a najviše se razlikuju po tome šta u njega unostimo, pa tako možemo da beležimo događaje koje smatramo da su bitni, možemo da se fokusiramo samo na jednu sferu žiovta, poput posla, produktivnosti, stvaranja, fizičke aktivnosti…

Prvi veliki problem povodom vođenja dnevnika je to što nam se često u životu ne dešava bog zna šta značajno, pa ne vidimo potrebu da unosimo bilo šta u njega, i vremenom jednostavno prestanemo. Lično posedujem omanju planinu rokovnika, koje sam kupio krajem godine sa ciljem da u njima vodim dnevnik od početka nove godine, a poslednji unos se zadesi 4. eventualno 5. januara.

Drugi veliki problem, koji je direktno povezan sa prvim, jeste što je veoma teško ući u rutinu svakodnevnog vođenja dnevnika, i jednom kad iz nje ispadnemo, ispali smo praktično zauvek.

Jedan od načina da se prebrodi, kako prvi, tako i drugi problem, jeste da odredimo vreme za pisanje dnevnika; da nam to bude zadatak kog moramo da obavimo u toku dana, bilo da imamo nešto da kažemo ili ne.

Na primer, kažemo sebi, između 7 i 8 ujutro ću zapisati šta mi se juče dogodilo, ili neku misao koja je obeležila jučerašnji dan i pristupimo tome kao poslu.

Čak i kad nemamo šta da kažemo, sam čin otvaranja sveske, i zapisivanja makar čega, što znači čak datuma i jedne rečenice, pomoći će nam da održimo pisanje dnevnika u životu, tj. da održimo tu rutinu zapisivanja onoga što smo već odlučili da zapisujemo u svesku ili elektronski dokument.

Vremenom ćemo naučiti sebe da izveso vreme u toku dana provedemo anaizirajući događaje u toku dana i da svesno tražimo nešto što je pogodno za dnevnik; jednostavno ćemo napraviti mentalnu belešku, ili ćemo zaista zapisati tu belešku na neki papir, i reći – ovo je dobro za dnevnik.

Čak iako nikada ne budemo pročitali to što smo zapisali u naš dnevnik, pisanje dnevnika ima mnoge prednosti.

Pre svega, počećemo više da obraćamo pažnju na ono što se dešava oko nas i u nama i naučićemo da filtriramo bitno od nebitnog.

Takođe ćemo naučiti da složimo svoje misli, unapredićemo naše izražavanje, vremenom ćemo početi bolje da razumemo sebe, druge i samim i što ćemo određeno vreme u toku dana posvetiti pisanju, unapredićemo naše pismeno izražavanje.

Isti ovi principi i isti ove benefiti mogu da se primene i na blog, s tim što je dnevnik često nešto privatno, a blog je javno, pod uslovom da neko čita ono što zapisujemo, a velike su šanse da će naći neko čitati ono što pišemo.

Ono što sam ja primetio, na ličnom primeru, jeste da mi je mnogo lakše da pišem blog nego dnevnik.

Uvek sam imao periode u životu kada sam vodio različite dnevnike, i najduže što sam u tome uspeo bilo je od kako sam se preselio u Vendžo, pre 3 godine. Vodio sam taj dnevnik godinu i po dana, dok nisam odlučio da svoj dnevnik pretvorim u blog.

U dnevnik sam mogao da zapišem šta god sam hteo, mogao sam da budem traljav, nemaran i prost, jer sam znao da to niko neće čitati, ali ovde koliko toliko pažnje obraćam i na jezik i na jasnoću onoga što govorim, jer uvek jednim delom razmišljam o onome ko čita.

Nije ni malo lako svakodnevno pronaći nešto o čemu bih pisao, ali vremenom se čovek i na to navikne i sad mi je blog omiljena jutarnja rutina; dođe mi kao terapija u kojoj sumiram prethodni dan i zapišem nešto što je bilo od značaja ili nešto o čemu sam razmišljao; bukvalno se oslobodim te ideje, ona me više ne muči, ili rešim neki problem i stvorim prostor za nove ideje ili rešavanje novih problema.

Ne znam da li će ikada ovaj blog ikome biti od koristi, ali meni svakako jeste, što je sasvim dovoljno.

Na pisanje dnevnih blogova, navukao me je Seth Godin, jer on svima savetuje da svakodnevno vode blog, bez obzira čime se bave, i bez obzira da li će to neko da čita ili neće.

Iako postoje oni koji žive od bloga, zarada ne bi trebalo da nam bude primarni cilj već bi lični razvoj trebalo da bude nešto što bismo želeli da postignemo blogom ili dnevnikom.

Zato, ako imate ambicije da radite na sebi, moj savet je da počnete da pišete blog. To možete učiniti potpuno besplatno na sajtu wordpress.com, a za vrlo malo novce možete napraviti i svoj sajt i tamo pisati blog.

Za koju god opciju da se odlučite, nećete pogrešti, ali nemojte da očekujete bilo kakve vidljive rezultate dog ne provede bar godinu dana svakodnevno pišući.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Negativni obrazac

Znate ono kad u filmovima predstave genijalnce kako u svemu vide matematičke forumule, e ja nisam genijalac, niti vidim matematičke formule, ali vidim nešto drugo, vidim svaki nedostatak i sve što bi potencijalno moglo da pođe po zlu.

Neki bi rekli da sam paranoičan, nemam dovoljno samopouzdanja, emocionalni vampir i verovatno su u pravu, povodom sva tri.

Vrlo je teško živeti sa tako nečim. Ta mogućnost, sposobnost ili to prokletstvo, nazovite to kako god hoćete, bukvalno vam isisa svu radost iz života. Šta god da uradim, ili šta god da neko drugi uradi, naći ću neke zamerke, mane, ili nepravilnosti; imaću sugestije kako je nešto trebalo da izgleda, kako je nešto trebalo da bude urađeno, i kako bi nešto trebalo da se uradi idućeg puta.

Takvo razmišljanje me je često vodilo u verovanje u razne teorije zavere, ali sam se makar toga rešio. Sada zaobilzim te filmove i tekstove u širokom luku, ili ako sam baš primoran da upijem takav sadržaj sposoban sam da i njima nađem mane.

Moje ponašanje i moj govor su često toksični po okolinu pa nije čudo što mi je inbox uvek prazan, a jedini razlog zašto znam kako moj telefon zvuči kad me neko zove je što nisam menjao melodiju i što me s vremena na vreme zovu marketinške kompanije koje bi volele da mi uvale neko sranje.

Jedino što moj um ne vidi su greške u kucanju, a to je upravo ono od čega biste vi što čitate ovo mogli da imate koristi.

Možda i ne bi bilo tolilo strašno što vidim stvari negativno i što u svemu pronalazim problem da me to toliko ne dotiče i da to ne ističem na nivou na kom ističem.

Kada drugima uputim kritiku, praktično ništa ne postižem. Mislim, nije istina. Postižem nešto; stavim ih u odbrambeni stav i šta god da dalje kažem, dok su drugi u tom odbrambenom stavu, pratkično je beskorisno.

I nisam ja baš uvek takav, ali u 90% slučajeva jesam, što je sasvim dovoljno da bude toksično i kontraproduktivno i da predstavljam veoma lošeg sagovornika ili jednostavno nekog čije društvo stvara nelagodnost.

U onih 10% slučajeva kada nisam toliko kritičan to je kada sam svestan svog ponašanja i kada se trudim da ne namećem svoje mišljenje, ali kada se upali autopilot, onaj lovac na greške, sav moj trud pada u vodu i vrlo lako se vraćam uobičajenom.

Iz tako nečeke se rađa perfekcionizam (1,2), i to ne znači da je sve što ja uradim savršeno već da želim da sve što uradim bude savršeno, a razlog tome je što se plašim šta ću sam sebi reći ako nije savršeno, ili, ne daj bože, da mi neko poput mene saopšti šta već ima da mi saopšti na moj račun.

Normalno je da se ljudi iznerviraju, normalno je da vidimo nešto loše, normalno je da imamo sugestije i kritike, ali nije normalno biti obuzet time i da jedan nečiji propust (čak i kad nije moj) može da nam upropasti ceo dan ili čitavu nedelju.

Razlog zašto izbegavam vesti, društvene mreže, jutjub komentare,… je što sam u stanju da provdem čitam dan razmišljajući o nekoj gluposti kojoj sam svedočio. Tako nešto je već malo nastrano.

U poslednjih nekoliko godina sam čak naučio i da prećutim kad imam nešto loše da istaknem na račun drugih, ali kad gosti odu ili kad nađem neko za koga znam da će biti saglasan sa onim što imam da kažem, onda sednem i sipam sve svoje negativnosti bilo u nekom solo nastupu, gušeći onog ko to želi da sluša, ili, još gore, u nekom duetu gde moj sagovornik i ja jedan drugom dolivamo ulje na vatru.

Problem sa tim prećutkivanjem je što se takve stvari talože, pa kad više ne mogu da ćutim, onda nastupa onaj momenat – e tu sam te čekao, pa ti kažem za sve što ti nisam rekao i još malo dodam i onda više ne govorimo jedni s drugima, ili nikad, ili retko, ali smo manje više suzdržani.

Razumem da je to u ljudskoj prirodi i da svi volimo da budemo fudbalski selektori, i da smo svi generali posle bitke, ali dokle s takvim ponašanjem, aman? Čemu to vodi?

Još veći problem nastaje kada takvo moje ponašanje dobije društveno odobrenje. Postoje ljudi u mom inboksu ili telefnskom imenku koji jednostavno uživaju u mojim ciničnim komentarima i redovno me izveštavaju vestima za koje znaju da ću imati šta da kažem i željno očekuju moju reakciju. Biću neskroman pa ću reći da taj moj cinizam ponekad ume da bude originalan i zabavan, ali po koju cenu?

Da je tako nešto posalo globalni problem govori popularnost tog ciničnog sadržaja, a tu pre svega mislim na ljude koji sede u studiju i ismevaju postupke nekih drugih ljudi; još gore je kad to ne umeju sami da rade, nego im drugi pišu fore.

Mi smo bića čiji je opstanak delom zavisio od tračarenja. Da nije bilo tračarenja u plemenskim zajednicama, naši preci ne bi znali kome da veruju kome da ne veruju. Ali, puko ismevanje postupaka drugih i traženje negativnih obrazaca u svemu i svačemu, i kad za to ima i kada za to nema potrebe, je kontraproduktivno, stresno i krajnje neukusno i sa tim bi trebalo da se prestane.

Ne verujem ja ni u one “misli pozitivno” gluposti. Jer koliko god da je moj pristup životu, takozvani “misli negativno” kontraproduktivan, tako je i ovaj drugi štetan, jer kad smo u fazonu “misli pozitivno”, ne vidimo ono što može da nam naudi.

Nisam čak ni za ono da u svema treba biti “umeren” i da bi u svemu trebalo naći “balans”, jer šta to znači? Odlučio sam da ću imati 4 negativne misli i sad mi je dosta? Ili, danas sam imao 4 pozitivne misli, sad moram da nađem 4 negativne? Mislim, razumete gde idem s ovim. Nema balansa, nema umerenosti, prilagodi se situaciji i postavi neke principe kojih ćeš se držati u odrđenim situacijama.

Glupo je da ja, koji ne umem da se izborim sa ovim sranjem, dajem bilo kome bilo kakav savet, ali ono što se meni nameće kao rešenje, za moj problem, ne nužno za bilo čiji drugi, jeste da jednostavno prestanem da kritikujem; kako druge tako i sebe.

Ne znam da li ću ikada uspeti da se rešim te svoje vizije i te mogućnosti da vidim stvari negativno, ali ono što bih mogao da korigujem jeste da ne iznosim te svoje zamerke, posebno kada su drugi u pitanju. Jer koj još jedva čeka da mu ja saopštim šta nije u redu sa njima, njihovim razmišljanjem i njihovim postupcima i ko jedva čeka da usvoji moju kritiku?

Ono što s čime se ja suočavam jeste moja nesposobnost da tolerišem različitosti, propuste, druge uglove… i kada se toga budem rešio, kada budem naučio da moj način nije jedini način i svakako nije najbolji način, imaću manje potrebe da korigujem tuđa ponašanja i tuđe odluke.

Znam nije lako i ponekad je mnogo lakše videti tuđe greške pre nego što ih oni sami vide, ali verovatno postoji i neki efikasniji način da se nekome saopšte propusti nego pukom kritikom; ili je možda bolje na neki način navesti tog nekog da sam dođe do zaključka do kog smo mi došli ili da sam uoči ono što smo mi videli, ali cinizam i prekor nisu rešenje; provereno tvrdim.

Kako se to radi? Ne znam. Ali, hajde da provalim i to. Trebaće vremena, al’ hajde. Toga bar imam na pretek.

Glupo je završiti članak koji se bavi problem bez konkretnog rešenja, ali možda za ovako nešto i ne postoji konkretno rešenje, već niz odluka koje će nas dovesti bliže cilju, a moj cilj je svakako da prestanem da budem seronja, jer dažaba mi što imam ideju da živim 100 godina, ako ću taj život provesti kao cinik, i manje-više, sam.

Razlog zašto sam odlučio da delim ovakve, lične, stvari, koje su bez dileme mogle završiti u dnevniku, jeste što se nadam da će se neki, slični meni, ako budu ovo čitali, prepoznati i da će zapitati šta bi oni to mogli da urade kako bi bili manje cinični i manje toksični, jer zaista, drugog rešenja ne vidim, da je problem, problem je.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Druga nedelja bez opcionalnih tehnologija

Pre nekih desetak dana odlučio sam da izbacim sve opcionalne tehnologije iz upotrebe, što bi značilo da neću gledati jutjub, instagram ili bilo šta slično zarad zabave, ali sam ipak ostavio sebi slobodu da pogledam tu i tamo neki video zarad edukacije, pa sam u toku tih nedelju dana istraživao nešto povodom omege 3 i omega 6 masnih kiselina, pošto je neko od naših pratilaca želeo da zna više o tome, a ja baš nisam bio siguran kako bih odgovorio.

Pored toga, dozviolio sam sebi da se pojavim na instagramu uživo i da odgovaram na pitanja, što mi je zabavno, ali nije zabava.

Ako kojim slučajem mislite da sam neki robot koji jednom kad donese odluku nikada ne poklekne i sve svoje planove istera do kraja, nisam. Subota mi je dan kada imam previše obaveza i previše stresa, pa mi je juče nekako ponestalo volje, i na pauzi na ručak sam uzeo Sanjin iPad (jer svoj nemam), i na njemu otvorio jutjub zarad zabave. Mislio sam da mi je potrebno tako nešto.

Pustio sam jedan video, pogledao možda trećinu, zatim drugi, zatim treći, i svaki sam gasio posle izvesnog vremena. U pitanju su bili moji omiljeni jutjuberi čije sam video snimke ili željno iščekivao ili gledao u serijama kada ne bih imao pametnijeg posla.

Nakon ta tri videao koja nisam uspeo da pogledam do kraja, ugasio sam iPad i uzeo da čitam knjigu na svom telefonu. Nisam osećao krivicu, iako sam neko ko voli da drži sve pod kontrolom i veoma teško podnosi neuspehe bilo koje razmere, pa čak i ovu sitnicu kada prekršim sopstveno pravilo koje važi isključivo za mene.

Video sam ugasio jer su sva tri su bila sumnjivog kvaliteta i pružala mi vrlo malo vrednosti i mislim da to ne bih mogao da primetim da sam bio svakodnevno izložen tako nečemu, jer se u takvim situacijama vrlo lako naviknemo na određeni kvalitet i vrlo lako spuštavmo lestvicu kojom merimo dobro.

Ne mogu ni da zamerim tim jutjuberima, jer nije lako stvarati za jutjub, posebno ako kada je u pitanju svakodnevno stvaranje, pa čak i svakonedeljno. Za neki kvalitet je uglavnom potrebno mnogo planiranja, pokušaja, neuspeha i finog podešavanja, a publika na jutjubu očekuje novi video, što češće, jer publika, često, na jutjubu traži bekstvo od sopstvene realnosti.

Mislim da je ovo bila velika lekcija iz koje sam naučio da postoje mnogo bolji vidovi zabave od jutjuba, pa je sada, samim tim, moja potreba da gledam jutjub bukvalno iščezla.

Svakako ću nastaviti sa ovom zabranom opcionalnih medija, jer se na njih vrlo lako navučem i vrlo lako spuštam tu, već pomenutu, lestivcu kvaliteta.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Deca

Potpuno je nezahvalno pričati o nečemu čega se sećam kada sam bio dete, jer sećenja su nešto što je i te kako varljivo i naš mozak ima tendendcije da proizvede delove slagalice koji nam nedostaju, i mozak to posebno čini onako da nam ide uz dlaku.

Ipak, ne mogu da ne prećutim da današnja deca, tu pre svega mislim na decu s kojom radim, nisu usvojila niti jedno društveno pravilo, tj. nedostaju im osnove socijalnih normi.

Istina je da radim u Kini, što je kultura za sebe, i njihove norme nisu isto što i naše norme, ali, bar na osnovu onoga što sam čuo od ljudi koji rade sa decom u Srbiji, nema velike razlike, bar po pitanju društvenih normi.

Kada sam ja bio dete znalo se, tj. bar sam ja znao:

  • ne ometaš razgovor satrijih;
  • ne upadaš u reč;
  • ne govoriš ako te niko nije ništa pitao;

U školi:

  • slušaš učiteljicu, jer ona je tu da od nje nešto naučioš;
  • ako imaš neko pitanje podigneš ruku;
  • ako želiš da odgovoriš na pitanje, opet podigneš ruku i čekaš da te učiteljica prozove;
  • ne upadaš u reč drugih;
  • ne šetaš po učionici bez dozvole;
  • i, zaboga, ne diraš ništa na učiteljičinom stolu.

Nijedno od ovih pravila ne važi kod dece koju ja podučavam. Deca su kao kučići koji su dovoljno veliki da izađu iz kutije, a dovoljno mali da budu samostalni, pa ih vi vraćate u kutiju, a oni izlaze i na to se svodi moja nastava.

Deca koja urlaju na času, žele da sva pažnja bude na njima, ne mogu da ćute kada neko drugi govori, ne mogu da sede duže od 5 minuta, već počnu da guraju stolice, vrte stolove, grebu i lupaju čime god umeju, ustaju, uzimaju moje markere, pišu po tabli bez mog odobrenja, cepaju moje fleš kartice, pljunu na njih i bace ih na pod…

To se ne dešava na jednom, već na svakom času i jedini način da se to zaustavi jeste da pustim crtani film. Kada se nešto dešava na ekranu, te male oči su kao magnetom zalepljene za ekran, i to mi samo govori kako roditelji provode dan sa svojom decom i kako “drže stvari pod kontrolom”, kod kuće.

Da u Kini ne postoje pravila, mimo onih koja nameće država, jasno je kada izađete na ulicu, i vidite saobraćaj. Vozi se i levom i desnom stranom (posebno motocikli i bicikli), isti se parkiraju gde god, pa i na pešačkom prelazu, kada merite voće u supermarketu, ne čekate u redu, već gurnete svoju kesu na vagu kako biste bili prvi…

Takvo ponašanje je, moglo bi se reći, opet nedostatak društvenih pravila koja se uče u najranijem dobu i kod kuće.

Druga, neka problematičnija pravila, koja nisu bila naučena u detinjstvu, se kažnjavaju strogim zatvorom ili smrtnom kaznom.

Postoje i pravila koja su van svake pameti, ali nisu predmet ovog članka, pa o njima neki drugi put.

Da samo vrsta koja se teško nosi sa pravilima govori činjeica da postoje sudovi i kazneno popravne ustanove, jer sudovi nam pomažu da rešimo sukobe koji su nastali kršenjem pravila, a kaznemo popravne ustanove služe da se oni koji su prekršili pravila nauče pravilima; to im je bar bila inicijalna svrha.

Plašime se, da ako nastavimo ovako da “vaspitavamo” našu decu, tj. da ih ne učimo pravilima, vrlo je verovatno da će nam biti potrebno više advokata i kazneno popravnih ustanova u budućnosti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Stvaranje

je oduvek bilo nešto što mi je pružalo zadovoljstvo i mesto u kom vreme prestaje da postoji.

Nije bitno ni ko će to da vidi, ni da li će nekome da se svidi, uvek mi je bitan proces, rešavanje kreativnih problema.

Ponekad da bismo bili u prilici da stvaramo, moramo da steknemo nove veštine, i potrebno je izdvojiti nešto vremena da bismo stekli novu veštinu.

Što više veština posedujemo lakše nam je da usvojimo novu i ako umemo da iskombinujemo našu široku paletu veština u stanju smo da stvorimo nešto unikatno.

Ponekad je lakše i neophodno unajmiti nekog ko već poseduje veštinu da uradi posao umesto nas, posebno ako znamo da nam ta veština neće biti potrebna često, ali ako ćemo je često korisistit, ako ćemo česti raditi to što radimo, bolje da steknemo veštinu nego da stalno nekog unajmljujemo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Profesionalac

…je neko ko radi i kad mu se ne radi i ne čeka na motivaciju, inspiraciju i kaže – danas neću ići na posao jer nisam raspoložen.

Od svakog zubara ili hirurga očekujemo da bude profesionalac jer ne želimo da odradi traljav posao, i većina zubara i hirurga jesu profesionalci.

S druge strane, od ljudi koji se bave emocionalnim radom, što smo svi mi koji pokušavamo kod ljudi da izazovemo određene emocje kako bismo ih podstakli na angažaman, kupovinu, rad na sebi… za nas se kaže da smo profesionalci samo ako zarađujemo od svog zanata.

Zarađivati od pisanja, slikanja, držanja govora… je bila prava retkost, gledano kroz istoriju. Danas, više ljudi neko ikada ranije ima prilike da nešto napiše i da bude plaćen za to. Procenat onih koji zaista mogu da žive od pisanja ili držanja govora je i dalje mali, ali znatno veći nego ikada ranije.

Pisci kroz istoriju nikada nisu ni očekivali da od toga zarađuju, već su pisali zato što su imali žestoku potrebu da se izraze kroz pisanu reč, a isti slučaj je i sa svim druigm umetnicima. Mocart i Van Gog su umrli u bedi. Da li za njih možemo da kažemo da su bili amateri zato što nisu zarađivali od svog rada?

I na današnjoj stvaralačkoj sceni vrlo je lako uočiti ljude koji stvaraju zato što to vole da čine, bilo da je u pitanju blog, vlog, ilustracije, komedije, film, pozorište, muzika… ali su po prvi put u istoriji primetni oni koji stvaraju zato što očekuju da se na taj način obogate ili steknu popularnost.

Iako nema ništa loše u tome da se zarađuje od vlastitog zanata, stvaranje sa idejom da će nešto da se proda u velikim količinama najčešće ne doprinosi stvaranju nečeg od društvenog značaja, i poplavljeni smo sapunicama, jeftinim TV serijama, lošim romanima, filmovima, muzikom, koji svi liče jedni na druge, tj. na nešto što je doživelo uspeh, pa su drugi pokušali da rekreiraju taj uspeh stvarajući nešto slično onome što je već uspelo.

Nema ništa loše u preuzimanju tuđih ideja i implementiranju istih u svoj rad, umetnost je tako funckionisala od kad postoji.

Jednostavno, čujemo tuđu ideju, oblikujemo je na neki drugi način, nešto oduzmemo, nešto dodamo i imamo nešto potpuno novo. Vrlo je teško izmisliti nešto novo kad sve što postoji je već rečeno i viđeno.

Kao i bilo gde drugo, inovatori su retki i većina nas pozajmljuje ideje jedne od drugih, pa smo tako nešto nazvali inspiracijom. Neke knjige su inspirisane muzikom, neke slike, inspirisane knjigama, neka muzika inspirisana drugom muzikom…

Retki su ljudi poput Pikasa, koji su nam svet predstavili na zaista unikatan način.

Ono što je loše kada neko nema ni trunke kreativnosti, već prisvaja tuđe radove, izlaže ih kao svoje, bez mnogo, a u nekim slučajevima čak i bez imalo promene, sve u nadi da će steći popularnost koju je neko stekao ili da će zavesti nekog da misli kako su oni zapravo autori onoga što predstavljaju kao svoje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Ljudi koji se svađaju sa televizorom

Svi znamo makar jednog takvog. Po čitav dan sedi ispred ekrana i viče na televizor, uglavnom na političare, ili fubdalske trenere.

Od kada nosimo taj televizor u džepu, ne samo da možeš da se svađaš sa onim na kog si kivan, već taj, pod uslovom da mari, može da te “čuje”, a sve što bi trebalo da uradiš jeste da u polje ispod snimka otkucaš neku besmislenu poruku, i na kraj staviš tri tačke ili znak uzvika.

Svaki put kada imamo potrebu ili priliku da se deremo na televizor, bilo da je pravi ili ovaj džepni, uvek imamo izbor da to ne uradimo; biće bolje i po nas i po onoga s druge strane televozira.

Ako se desi da smo mi na televizoru, pa se na nas deru, uvek imamo prilike da samo prođemo pored tih galamdžija kao da ne postoje, jer nismo zbog njih odlučili da stojimo s druge strane ekrana već zbog onih koji se na nas neće drati.

To što je neko glasan, ne znači da je u pravu, uglavnom je slučaj da nešto nije razumeo, što zbog njegovih kongnitivnih ograničenja, što zbog kognitivne disonance, što zbog toga što sadržaj nikad nije ni bio namenjen njemu, ali se igrom slučaja našao pred njegovim očima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.