Reči

su izvor svih nesporazuma,” rekla je Lisica Malom Princu.

Već sam bio citirao ovu Lisičinu izjavu u jednom članku, ali to ne znači da sam iscrpeo sve što ona govori.

Reči stvaraju nesporazum, posebno ako su neprecizne i kada samo donekle stvaraju sliku onoga što mislimo.

Reči, nikada neće moći da do najsitnijih detalja da opišu ono što se odvija u našoj glavi. Naš mozak ne povezuje naše misli rečima, već se te veze ostvaruju čvrstim hemijskim vezama.

Tuđe reči, upućenje nama ili nekom drugom, kod nas izazivaju hemijsku reakciju; emocije.

Da bismo, što je više moguće, mogli da umanjimo nesporazom kada prenosimo informacije iz naše glave u tuđe glave, neophodno je da pažljivo biramo reči i pažljivo biramo ton.

Ponekad je nešto neophodno reći na više načina, da bi naš slušalac ili čitalac to mogao da pojmi. Onima koji to odmah pojme će takav pristup biti monoton i repetativan. Drugima će biti od koristi.

Ponekad neke reči za nas znače jedno, a drugima znače drugo.

Kada učimo da govorimo, posebno kada učime apstrakcije, nikada ne uzmemo rečnik i ne proverimo tačno značenje neke reči, već donosimo zaključujemo šta bi ta rečla mogla da znači da osnovu konteksta i na osnovu emocije kojom je izrečena.

Apstrakte reči su očigledan problem, ali ponekad čak i fizčki opipljivu reč vežemo za neku sasvim pogrešnu stvar ili pojavu. To možemo učinit nemarom, neznanjem ili nedovoljnim razumevanjem konteksta.

Koji god da je uzrok pogrešno naučene reči, posledice mogu biti velike, jer ćemo u budućnosti mi nekom drugom biti uzrok njihovog pogrešnog razumevanja te iste reči. Što je veća naša publika, to je veća posledica.

Uzmimo na primer novinare. Ako jedan nemarni novinar, ofrlje pogleda jedno naučno istraživanje, i ofrlje napiše jedan članak, ne zato što mu se tako nešto piše, i ne zato što se razume u tako nešto, već zato što njegov urednik to zahteva od njega, onda dođe do epidemije pogrešnog razumevanja naučnog pojma.

Pa tako, jedan proces koji se odvija u ćeliji, autofagija, postaje dijeta, jer je jedan novinar to tako razumeo. I koliko god se trudili da to ispravimo, nailazimo na osudu i bivamo okrviljeni da “zbunjujemo narod”.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Uspešni

i zadovoljni ljudi vam nikada neće ostaviti negativan komentar na društvenim mrežama.

To će isključivo činiti ogorčeni, nezadovoljni i oni koji se nalaze na tamnom mestu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Škola

nije jedino mesto na kom nešto može da se nauči i u nekim slučajevima je mesto gde smo najmanje toga naučili.

Ipak, mnogi ljudi će rađe poslušati savet nekoga ko ima školu, nego nekoga ko je samostalno došao do nekog saznanja iako neko ko je samostalno nešto učio u nekim slučajevima može da zna više od onoga što je završio školu.

Na primer, u toku šest godina studije medicine, lekar provede 0 semestara učeći bilo šta o ishrani, a ipak je merodavniji da daje savete povodom ishrane nego neko ko je završio kurs ili samostalno učio na tu temu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Naučna pismenost

je nešto čemu nas nikada ne nauče u školi, jedinom mestu gde bismo to mogli da naučimo, ako već niko od naših bližnjih nije naučno pismen.

Umesto toga, u školi nas nauče da poštujemo autoritet.

Zemlja se okreće oko Sunca, ne zato što smo uradili ogled ili ekpseriment ili smo jednostavno pogledali u naučne dokaze, već zato što su nam učitelj ili učiteljica rekli tako. Učitelj je autoritet i sve što učitelj kaže to mora biti istina.

Kasnije, u životu, sve za šta verujemo da je istina, nije posledica eksperimenta, posmatranja, ogleda, već toga što nam je neko ko ima autoritet to rekao.

Nauka ne funkcioniše tako. Nauka nema autoritet. I samo zato što je jedan lekar, ili jedan fizičar, ili jedan hemičar rekao nešto, ne znači da je u pravu ako se njegova izjava ne podudara sa podacima eksperimenta.

U nauci, stručno mišljenje je najmanje vredno, jer mišjenje je… da ne lajem sada, ali svi ga imamo i naše mišljenje je često pogrešno.

Danas, je lakše nego ikada doći do podataka koje je čovečanstvo dobilo eksperimentom, ili istraživanjem. Na ovoj veb stranici se nalaze svi pretraživači koji vam mogu biti od koristi ako želite da proverite neku tvrdnju.

Neki od ovih sajtova se plaćaju, negde morate da kupite istraživanje, ali mnogo toga je besplatno i dostupno svima.

Ako želite da saznate više o holesterolu, šta je holesterol, kako je povezan i da li je povezan sa srčanim udarom, uvek možete pogledati neko od istraživanja koje se bavilo tim fenomenom i podaci će vam reći sve.

Juče sam govorio o kognitivnoj disonanci, i jedan od najvećih uzročnika kognitivne disonance su dva autoriteta koja govore nešto dijametralno suprotno.

Nisu ni svi eksperimenti ni sva naučna istraživanja ista. I tu ima loših radova i neohphodno je naučiti odabrati one dobre.

Recimo da želimo da saznamo da li meso izaziva kancer.

Jedan od načina, kog mnogi istraživači primenjuju, prosto jer je jeftiniji, i lakše se obavlja na većoj populaciji, je anketa:

Nasumično odaberemo ljude, pitamo ih koliko su mesa jeli u prethodnih 10, 20, 30 godina, podelimo ih na one koji su jeli mnogo, srednje, malo ili nimalo, i gledamo ko će od njih razviti kancer. Ako se u grupi gde su ljudi jeli meso pojavi najviše ljudi sa kancerom, zaključujemo da je meso kancerogeno.

Takav pristup je pogrešan i neprecizan iz više razloga, ali ću reći dva ključna:

  • niko se sa sigurnošću ne može sećati koliko je mesa jeo u prethodnih 30 godina; samim tim podaci su nepouzdani;
  • nismo uzeli u obzir druge faktore; pušenje, okruženje, izvor mesa, pripremu mesu, stres; samo zato što su dve vrednosti u korelaciji (obe su povišene ili snižene), ne znači da postoji uzročno posledična veza.

Kontrolisani eksperiment je najveći autoritet u nauci, i ako podaci eksperimenta govore jedno, nema tog čoveka koji može da opovrgne dokaze koji nam pružaju eksperimenti, osim ako ne sprovede isti taj eksperiment i ne dobije druge dokaze.

Kontrolisani eksperiment se izvodi tako što promenimo samo jednu varijablu i na osnovu nje zaljučujemo da li ona utiče na nešto ili ne.

Dobar primer kontrolisanog eksperimenta bio bi da nasumično odaberemo dve grupe ljudi, različitog staleža, životnog stila, navika, fizičke aktivnosti…. i da ih posmatramo u kontrolisanim uslovima. Jedna grupa će jesti meso, druga grupa neće jesti meso. Dakle, imamo tačne podatke o konzumiranju mesa.

Eksperiment bi trebalo da traje duže vreme, nekoliko godina, i rezultati bi trebalo da nam kažu da li konzumiranje mesa uzrokuje kancer ili ne.

I u ovom slučaju će postojate druge varijable, ali zato nasumučno biramo ljude, tako da i u jednoj i u drugoj grupi ima i pušača i sportista i onih koji rade u kancelariji…

Takav eksperiment je skup i težak za izvesti i zato se tako nešto često radi na životinjama i u tom slučaju naš eksperiment može da bude još rigorozniji, jer možemo da uklonimo sve druge varijable i da se dve grupe životinja razlikuju jedino po tome da li jedu meso ili ne.

I na kraju, ako pružite vašem lakaru dokaze u vidu podataka jednog kontrolisanog eksperimenta, a on vam i dalje tvrdi suprotno, trebalo bi da promenite lekara.

Ako vam neko kaže da je čuo nešto od lekara, a vi znate da eksperiment govori suprotno, trebalo bi da im objasnite da u nauci, stvari ipak funkcionišu malo drukčije; eksperiment je uvek bolji dokaz nego mišljenje eksperta.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Kognitivna disonanca

Ljudi najčešće ne žele da čuju šta imate da kažete već su došli da bi čuli ono što već misle, ali iz vaših usta.

Ako kažete nešto kontradiktorno njihovim pređašnjim uverenjima, dolazi do nečega što znamo kao kognitivna disonanca. To je u suštini unutrašnji konflikt do kod dolazi kada se dve ideje sukobljavaju u ljudskoj psihi.

Čovek ne voli da poseduje dve kontradiktorne ideje, ne oseća se stabilno jer mu budućnost na taj način deluje nepredvidimo i daće sve od sebe da dokaže jednu, najčešće svoju, ili da ih na neki način dovede u ravnotežu.

Jedan od tipičnih primera kognitivne disonance je Ignaz Semmelweis, austrijski lekar koji je primetio da porodilje umiru ako lekar koji porađa ženu prethodno dođe iz mrtvačnice. Predložio je nešto, što je danas svakodnevice, a to je pranje ruku. Ali, takva ideja je stvorila toliku kognitivnu disonancu među njegovim kolegama da je bio ismevan, i otpušten.

Takvih primera je mnogo: Kopernik, Galileo, Tesla…

Ako ste vi izvor kognitivne disonance, ljudi umeju da postanu agresivni, reći će vam da ste budala, da lupate gluposti, širite dezinformacije, da ugrožavate tuđe živote, ljujate nečiju veru…

U takvim situacijama najbolje je neobazirati se na komentare i pustiti da se stvari slegnu i stabilizuju kod osobe koja je postala agresivna. Tako nešto je mnogo lakše reći nego uraditi, ali ono što pomaže, jeste da shvatimo da ljudi koji su od nas saznali nešto novo, kontradiktorno njihovim pređašnjim uverenjima, ne znaju koliko smo mi truda uložili da utvrdimo istinitost naše tvrdnje, koliko smo eksperimenata izveli, koliko smo puta proverili na raznim mestima da li je tako nešto tačno ili nije; to je nešto što samo mi znamo i nešto što nam može biti od koristi da zadržimo dostojanstvo, da ne budemo mnogo povređeni zlim komentarima na naš račun, jer oni ništa ne govore o nama već o osobi koja ih upućuje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Dokumentarni filmovi

Često predstavljajnu 0 dokaza kojima će potkrepiti svoje tvrdnje da postoje ljudi vanzemaljci, reptili, hemijski tragovi, razne asocijacije sa raznim sličicama.

Tvorci tih filmova znaju sve, i sve predstavljaju kao istinu, bez ijednog dokaza.

Svako može da snimi dokumentarni film da poveže dve stvari ili da izmisli neke druge stvari, ali nije u tome stvar.

Stvar je tome da je neophodno dokazati zašto nešto tvrdimo da je istina i predstaviti opipljive, stvarne dokaze koji se mogu proveriti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Racionalno

donošenje odluka nije nešto za šta je čovek stvoren. Čovek se vodi emocijama i na osnovu toga kako se oseća u datom trenutnku donosi odluke.

Onima koji mogu da ne poslušaju emocije, baš uvek, je mnogo lakše da donesu ispravnu odluku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Zabava

Svi mi volimo da radimo nešto što je puka zabava, što ne ni na koji drugi način ne doprinosi našem životu, osim što nam podstiče lučenja hormona sreće.

Međutim postoje dve vrste zabave:

  • nezaslužena
  • zaslužena

Kada kažem nezaslužena zabava, ne mislim da neki od nas ne zaslužuju da se zabavljaju, već mislim na zabavu koja je deo zabušavanja. Nezaslužena zabava se događa kada pred nama stoji neki zadatak, a mi bismo rađe odabrali da se zabavljamo i onda dok upražnjavamo radnju koja bi trebalo da bude zabavna, osećamo grižu savesti jer znamo da bi trebalo da radimo nešto važnije. Na taj način, niti se istinski zabavljamo niti radimo nešto korisno i takav vid zabave je kontraproduktivan.

S druge strane postoji zaslužena zabava, što znači da ćemo raditi nešto trivijalno, poput gledanja TV serije, listanja novosti na društvenim mrežama ili sl. samo nakon što smo odradili neki bitan zadatak. I takav vid zabave će nam doći kao nagrada i nećemo osećati grižu savesti što to radimo jer znamo da smo ispunili sve zadatke koje je tog dana trebalo da ispunimo.

Jedna od taktika da dođemo do zaslužene zabave jeste da svakog jutra napravimo spisak važnih stvari koje bi trebalo da uradimo, da odaberemo 3 najvažnije, 3 koje ne mogu da čekaju, i kada ih obavimo, nagradimo sebe nekim vidom razbibrige; bilo da su u pitanju video igrice, TV serije, jutjub, ili bilo šta slično.

Ono što se često dešava u takvim situacijama jeste da ćemo svojevoljno odložiti zabavu dok ne obavimo još neki od zadataka sa naše liste, prosto jer smo raspoloženi za rešavanje konkretnih problema i zadvoljni smo onim što smo prethodno učinili i hteli bismo na nastavimo taj niz.

Koju god putanju da odaberete nakon 3 odrađena zadatka, bilo da se odlučite za još koji zadatak ili za zabavu, znajte da ste uradili veliki posao, jer većina ljudi bira zabavu odmah izjutra i ne radi mrske poslove koji, ako ih obavjamo svakodnevno, doprinose našem ličnom ili finansijskom napretku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prečice

Ne postoji prečica do uspeha, i ko god vam kaže suprotno verovatno pokušava da zaradi na vama tako što će vam prodati “najveću tajnu koju morate da znate kako biste uspeli”.

Ali, postoji jedna zvezda vodilja. Organizujte svoj rad oko toga da rešavate probleme drugih i uspeh će doći sam od sebe. Možda neće odmah, i možda neće lako, ali onog momenta kada rešite probleme nekolicine ljudi, probleme koje niko drugi nije mogao da im reši, oni će početi da pričaju o vama i da vas preporučuju svojim prijateljima i tada ćete biti u prilici da rešite još problema.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Avokado u saksiji

Danas svako može da posadi avokado.

Iako ovaj blog nije o avokadu, zanimljivo je koliko ljudi danas na svojim profilima na društvenim mrežama pokazuje svoje mladice avokada.

Pre samo 30 godina tako nešto je bilo nezamislivo. Ako smo hteli da sadimo avokado, morali bismo da pitamo nekog ko je radio na plantaži avokada ili nekoga koji bio u Južnoj Americi ili na Mediteranu i tamo je saznao kako se sadi avokado, ili da listamo bezbroj knjiga iz biologije dok ne bismo našli kako se sadi avokado, jer da bi seme avokada proklijalo neophodno je da izvedemo jedan veoma prost trik, ali dok nam to neko ne objasni, ne bismo nikada sami prokljuvili kako se radi.

Sve što danas treba da uradimo da bismo saznali kako se to radi jeste da ukucamo to pitanje na jutjubu i biće nam ponuđeno desetine video snimaka koje je neko dobrovoljno snimio, postavio na jutjub i mi imamo prilike da za svega nekoliko minuta potpuno besplatno (ako isključimo cenu računara/telefona, internet pretplate i računa za struju), saznamo kako se sadi avokado. I već idućeg dana moći ćemo da zasadimo svoj avokado.

Danas imamo prilike da utičemo na više života nego što smo to ikada mogli. Ako snimimo video u kom ćemo objasniti kako se rešava neki problem i postavimo ga na jutjub, hiljade ljudi će imati prilike da reši neki svoj problem zahvljujući nama. Da bismo se osećali dobro, dovoljno je da rešimo problem jednom ljudskom biću.

Ovi uređaji koje držimo u džepu ne služe da bismo na njima gledali slike mačaka (iako volim mačke), niti da bismo videli šta radi neko ko je išao sa nama u srednju školu, niti da bismo nekome rekli nešto ružno. To su uređaji za komunikaciju, i ako ih iskoristimo na pravi način, bićemo u mogućnosti da se razvijamo brže nego ikada i da rešavamo probleme koje za koje smo mislili da ih nikada nećemo rešiti.

Pazite šta radite s vašim uređajima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.