Ponekad imam osećaj da sam uvek na nekom čekanju. Uvek čekam da se nešto završi kako bi mi bilo bolje ili kako bih nešto drugo postigao, a kada se to nešto završi krenem da čekam nešto novo.
Moglo bi se reći, da je gladano iz tog ugla, život jedno veliko čekanje. Ali, čekanje čega? Ako ćemo večito nešto čekati, pre ili kasnije ćemo dočekati kraj, a to nije poenta.
Možda bi mi bilo mnogo lakše ako bih život posmatrao sada, ili kako zen budisti kažu – kada bih bio prisutan.
Najlakše budemo prisutni kada se nešto loše desi. Kada je ugroženo naše zdravlje ili zdravlje naših bližnjih.
Tada, nekako prestanemo da čekamo na nešto, osim što čekamo da se to zdravlje popravi, i počnemo više da cenimo sadašnji trenutak. Pitamo se, šta bismo to mogli da učinimo kako bi nam svakodnevno bilo dobro, a ne samo u nekom dalekom trenutku kog čekamo.
Iako mislim da je u redu planirati i samim tim čekati da se nešto ostvari, takođe je bitno biti prisutan i trebalo bi napraviti neku ravnotežu između te dve klackalice i čekati dok smo istovremeno prisutni.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
