se gotovo nikada ne podudara sa onim što drugi misle o nama, a objektivna realnost se ne podudara ni sa jednim ni sa drugim.
Mi smo ono što radimo, ono što ostavimo iza sebe; mi smo naši tragovi.
Danas je lakše nego ikada pratiti te tragove. Manje-više svako od nas dobrovoljno stavlja fotografije, video snimke, ili pisano dokumentuje sopstveni život tako da je bilo kog momenta dostupan svakome, ili onima kojima mi to odobrimo.
Nekada smo se oslanjali isključivo na sećanje, i eventualno na dnevnike i fotografije, ispod kojih nismo imali ispisanu priču, pa smo tu priču menjali svako put kada bismo gledali fotografiju i podlegli sentimentalnom momentu.
To što možemo da beležimo svoj život nije ni bolje ni lošije od onoga da ga se samo sećamo, ali ima svoje prednosti. Neko će nekada moći da pogleda šta smo mi to radili, kako smo radili i da uči od nas i iz naših grešaka.
To što možemo da beležimo svoj život ne znači da ne možemo da ga falširamo i da beležimo samo ono što hoćemo; samo ono dobro ili samo ono loše u zavisnoti od toga šta želimo da poručimo onima što nas prate.
To što možemo da beležimo svoj život ne znači da niko neće zloupotrebiti naše podatke, da ih niko neće iskoristiti protiv nas.
To što možemo da beležimo svoj život ne znači da i moramo da ga beležimo, ali bi ipak bilo dobro, jer čad da smo mi jedini koji nešto naučimo iz naše prošlosti, opet je jedna osoba nešto naučila, a to je nekada više nego dovoljno.
I na kraju, to što ostavljamo tragove za sobom i što imamo prilike da ih vidimo tačno onako kako smo ih ostavili, možda nam jednog dana ukaže ko smo to zapravo mi.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
