Prvih nekoliko dana posao od kuće nam teško pada. Kuća je mesto gde se odmaramo, gledamo filmove, igramo se s decom, razgovaramo, gledamo sport na TV-u, ležimo i čitamo knjigu,… i odjednom bi tu sad trebalo da uvedemo neke strikne rutine koju su prethodno bile povezane isključivo sa kancelarijom,
U kancelariji imamo svoj sto, moramo da budemo adekvatno obučeni, ne možemo jedemo kad želimo, već u određeno vreme predviđeno za obrok, ne možemo da razgovaramo sa drugima da ih ne bismo ometali i prekidalu u poslu… mnoštvo nekih stvari tipično za kancelarijsko orkuženje.
I sad, sve to moramo da prenesemo u dom, gde smo se upravo ponašali suprotno. Mogli smo čitav dan dan da provedemo u pidžami, jeli bismo kad god bismo to želeli, razgovarali bismo kad god bismo to želeli, ležali bismo na krevetu…
Nakon nešto vremena, kada se mi, ali pre svega naši ukućani, naviknu na to da ne bi trebalo da nas ometaju dok radimo, kada prestanemo da ustajemo sa stolice dok ne završimo posao bez obzira što smo gladni, kada nismo više u pidžami za računarom, kada je čak i naš trogodišnjak naučio da ne šta god da mu treba mora da traži od onog ko ne sedi za raučunarom, nameće se pitanje, a kako da kućimo dok od rada?
Onaj komfor doma lako postaje neprijatno mesto, baš kao što je to bila kancelarija, posebno ako ne volimo posao kog radimo.
Ali, još je gore ako volimo posao kog radimo, pa provodimo mnogo radeći nego što bismo to želeli i nego što to naši ukućani očekuju od nas.
Kada je vreme za odmor, za kafu, za film, za igranje sa detetom, skloni smo da kažemo: „Evo, još samo ovo da završim,“ i to „Evo još samo…“ vrlo lako može da se pretovri u čitava dan, a dan se pretvori u nedelju, nedelja u mesec dana…
Fizički odlazak na posao ima veoma bitnu psihološku ulogu. Kancelarija je mesto na kom se radi, a kuća je mesto gde se „kući“.
Ali, šta raditi kad smo primorani da radimo od kuće? Kako podeliti dan na „posao“ i na „kuću“, ako smo fizičku uvek na istom mestu?
To je pitanje s kojim ćemo morati da se nosimo još neko vreme, pre nego što budemo u mogućnosti da se vratimo u naše kancelarije i moj predlog je da jednostavno odredimo satnicu za posao i da mimo te satnice ne radimo.
Isto tako, ukućanima staviti do znaja da u toku satnice za rad, nismo dostupni za obavljanje kućnih dužnosti, bez obzira što smo fizički prisutni u kući.
Odvojiti sobu ili kutak u sobi koji je posvećen iskjljučivo poslu i od toga napraviti kućnu kancelariju.
U toj kućnoj kancelariji ne obavljati nijednu drugu radnju jer ako budemo gledali film u kancelariji, idući put kada budemo seli da radimo, naš impuls će lako ići ka zabavi i naš posao će se ili odužiti ili će manjkati produktivnosti.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
