Misli

Teško

Kada naiđemo na prepreke u realizaciji naših planova, kada postane teško, skloni smo odustajanju i promeni planova; pređemo da radimo nešto lakše.

Problem sa lakšim je što već svi rade nešto lako, što znači da imamo veliku konkurenciju. Problem sa velikom konkurencijom je što je to trka ka dnu i što bi rekao Seth Godin, problem sa trkom do dna je što možemo da pobedimo.

Zajednička osobina uspešnih je što su radili nešto što je teško, nešto što drugi nisu želeli da rade i izgurali su to do kraja.

Nikada nećemo biti nagrađeni za nešto što je svako mogao uraditi; ali ako se uhvatimo nečega što niko ne želi, jer je teško, nepredvidivo i sa sobom nosi velik rizik neuspeha, a odradimo dobar posao, bićemo i te kako nagrađeni.

Uhvatimo se onoga što je teško i uradimo to najbolje što možemo, jer sve ono što je lako, je već odrađeno.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Kome i kada najviše opraštamo?

Kada nešto odložimo za sutra, kada uradimo traljav posao, kada se ponašamo neodgovorno, da li sebi opraštamo više nego što bi trebalo.

Kada neko kasni sa svojim obećanjima, kada nam pruži uslugu koja nije zadovoljavajuća, i kada vidimo roditelje koji svoju decu hrane hamburgerima, gotovo sigurno ćemo da osuđujemo njihove postupke.

Ipak, ako sami tako nešto učinimo, vrlo lako ćemo naći razlog zašto je to moralo biti baš tako. Skloni smo da kažemo da smo danas bili umorni, pa ćemo nešto sutra uraditi, nije nam se radilo, nismo bolje mogli, nije nam se kuvalo tog dana.

Iako ti razlozi mogu delovati opravdano, oni nisu ništa drugo nego izgovori.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Sigurnost

Ništa nije sigurno.

Može se učiniti da je to osobina modernog doba, ali nije.

Ništa, nikada nije bilo sigurno.

Paleolitski čovek je morao da se seli zbog nedostatka hrane, i zbog toga što su predatori zauzeli njegovu teritoriju.

Čovek u ranom poljoprivrednom društvu nije morao da se seli, ali nije znao kako da izađe na kraj sa grabljivicama, parazitima, insektima, pticama, i elementarnim nepogodama; njegovi usevi nikad nisu bili sigurni.

Bolesti su dolazile i odlazile baš kao što i danas dolaze i odlaze.

Nesreće su se dešavale.

Ljudi su ostajali bez posla.

Ratovi su se dešavali.

Revolucije su se dešavale.

Jedino što je sigurno i što nije podložno promenama jeste činjenica da će promena uvek biti.

Na nama je da se na njih prilagodimo ili ne.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Spasilačka dilema

Da biste bili spasilac na plaži ili bazenu nije dovoljno da samo znate dobro da plivate već je neophodno da znate kako prepoznate davljenika, kako da mi priđete, kako da ga uhvatite, kako da ga izvučete na obalu bezbedno.

U slučaju da napravite jedan pogrešan korak, rizikujete vlastiti život, jer davljenik može u panici da se zakači za vas, da vas stegne u grču i povuče sa sobom na dno.

Ako gledamo na ovu situaciji metaforički, i ako spašavam nekog ko tone u ambi loših navika i rizičnog ponašanja, možemo da postavimo dva pitanja:

Prvo je, kada i pod kojim uslovima odlučujemo da ćemo pustiti davljenika da potone, kako nas ne bi povukao na dno? Drukčije rečeno, ako znamo da neko nanosi štetu sam sebi, i da će nastaviti da nanosi, bez obzira koliko mi skretali pažnju na to, na koji znak bi trebalo da odustanemo?

Da li onda kada shvatimo da i sami tonemo zbog njih, ili kada shvatimo da im nema pomoći bez obzira šta mi uradili?

Drugo pitanje je, kada uvidimo da je spasilac nesposoban, da neće uspeti da izbavi ni sebe ni davljenika, koga puštamo da tone? Davljenika ili spasioca?

Spasioca zato što je na sebe uzeo dužnost za koju nije kompetentan, ili davljenika zato što je verovao nekompetentnom spasiocu?

Ili ih možda oboje puštamo da tonu?

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Balon od sapunice

Lep je dok traje, deca mu se raduju, nestaje u sekundi i ne ostavljaju ništa za sobom.

Lako se prave i pružaju instant zabavu.

Mnoge stvari koje stvaramo na mršavom temelju se upravo ponašaju kao balon od sapunice.

Budemo opijeni onim što nam nude u trenutku; slavu, publicitet, pažnju, naših pet minuta, malo seratonina, a onda nestanu i ostave nas bez ičega.

Nešto postojanije zahteva dugoročno planiranje, čvrste temelje.

Nešto postojanije traje znatno duže, pruža veliku vrednost mnogima, ali pre svega nama samima.

Teško se pravi, ali kad nestane, ostaje nam iskustvo i znanje koje možemo da prenesemo na druge projekte i upotrebimo na različite životne sfere.

Obrazovanje je najbolji primer nečeg postojanog i u njega bi uvek trebalo ulagati, bez obzira na godine i dosadašnji nivo obrazovanja.

Obrazovanje, ne zarad sticanja sertifikata, papira od vrednosti, već zarad sticanja veština i percepcija, koje će nam otvoriti vrata za nove veštine i nove percepcije.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Psihopate bez imena i lica

Članak na Vikipediji kaže:

Klasični psihopata odlikuje se – potpunim odsustvom savesti – kao jedne važne osobine koju poseduju normalni ljudi.

Ali, i bez definicije znamo šta je psihopata.

Da neko uđe u prostoriju u kojoj sedimo, noseći masku na licu, i kaže nešto ružno na naš račun, bez sumnje bismo za njega rekli da je pishopata.

Ako bi nam taj neko poželeo da umremo, definitivno bismo pozvali policiju.

Srećom, tako nešto se retko događa.

Bez obzira šta naš komšija misli o nama, postoji velika verovatnoća da će svoje mišljenje zadržati za sebe, a ako ga bude delio sa nekim, učiniće to sa svojom ženom ili prijateljima.

Tračarenje je oduvek bilo prisutno među ljudima.

Iako često neosnovano, tračarenje nam je u plemenskoj zajednici omogućilo da znamo kojim plemenima da verujemo, a kojima ne, koga ćemo izbaciti iz plemena, a koga ne, a i danas nam je mnogo lakše, zahvaljujući tračarenju, da prepoznamo nove piramidalne šeme i druge prevarante.

Jednom na lošem glasu, uvek na lošem glasu.

Internet nam je omogućio da ostavljamo digitalne tragove na raznim društvenim mrežama i portalima. Ono što smo pojavom interneta mogli da uočimo je da će ljudi mnogo češće nego inače posvetiti svoje vreme da nam “u lice” kažu sve ružno što misle o nama.

Kada naiđemo na negativne komentare na internetu, oni vrlo često dolaze iza pseudonima, a profilna slika internet korisnika koji ostavlja taj komentar često ne predstavlja stvaran izgled korisnika, ali za takve ljude gotovo nikad nećemo pomisliti da su psihopate, jer “svi to rade” i “neki ljudi zaslužuju da im se kaže u lice”, iako je to ekvivaletno tome da nam neko uđe u kuću noseći masku na licu i da kaže nešto ružno na naš račun.

Druga stvar karakteristična za internet komentare je da onaj o kome kometarišemo nije prisutan kada ostavljamo taj komentar i nismo u mogućnosti da vidimo njegovu reakciju, i baš to odsustvo onoga o kom govorimo nam omogućuje da kažemo sve što mislimo, iako govorimo na njegovom profilu, ispod njegovog članka, njegove slike, njegovog video snimka, i iako gotovo sigurno znamo da će taj neko, pre ili kasnije, da sazna šta mislimo o njemu, nije nam stalo do njegovih osećanja.

Kada govorimo nešto ružno o komšiji, reći ćemo samo onima za koje znamo, ili makar verujemo, da to neće preneti komšiji, jer nam je stalo da komšija ne zna da mi mislimo nešto loše o njemu, a još više nam je stalo do toga šta komšija misli o nama; stalo nam je da budemo dostojanstveno ljudsko biće, a ne neki psihopata koji ne ume da se drži osnovnih društvenih normi.

Ali, kada je u pitanju internet, iako znamo da će taj neko pročitati ono što smo za njega rekli, nije nam mnogo stalo, posebno ako ne poznajemo tu osobu i ako nije deo našeg pelemena. U našoj svesti se formira predstava da iza tog internet profila ne stoji osoba od krvi i mesa, već nešto virtualno; nestvarno i mnogo nam je lakše da kažemo nešto loše.

Kad imamo loše mišljenje o nekom, da bismo mu u lice rekli tačno ono što mislimo o njemu, taj neko mora valjano da pritiska sve one dugmiće koje ne bi trebalo da pritiska kako bi naš socijalni filter popustio, kako bismo prestali da marimo o osećanjima sagovornika. Pa čak i nakon što u besu raspalimo rafal svega onoga što mislimo, i što ne mislimo, nakon što se strasti smire, počnemo da osećamo krivicu.

Fizičko odsustvo, i samim tim odustvo reakcije, onoga koga kudimo čini nas da mnogo lakše budemo psihopate nego što bismo to hteli.

Ono što me je navelo da razmišljam na ovu temu je velika pojava negativnih komentara upućenih na stranu penzionera od kada je počelo da se apeluje da bi zbog njihovog zdravlja trebalo neko vreme da ostanemo kod kuće.

To nas toliko iritira da zanemarujemo sve druge razloge iz kojih bi trebalo ostati kod kuće; da bismo sačuvali vlastito zdravlje, da bismo pomogli medicinskim radnicima,…

Ponašamo se kao da penzioneri nisu ljudi, kao da njihov život nije vredan, kao da su brojke, statistika, neko na koga je svakako red da umre, pa sad, pre ili kasnije, zašto je tako bitno?

Sumnjam da je iko, ko nije pishopata, rekao u lice penzionerima, sve ono što je rekao na društvenim mrežama, a da kasnije nije osećao grižu savesti.

Čak i fašisti, slepo vođeni svojom ideologijom, veruju da rade nešto dobro, dok psihopatama nije stalo do toga da li su njihovi postupci dobri ili loši, da li će to neko odobriti ili neće, a takvo ponašanje je upravo ono što možemo da primetimo kod internet “hejtera”.

Ali pošto znamo da penzioneri uglavnom nemaju instagram ili fejsbuk, reći ćemo tamo sve ružno što o njima mislimo, jer zbog njih ne možemo da idemo u teretanu, kafić, kladionicu, ma gde; propadaju svi naši planovi i umesto da ih promenimo i da se prilagodimo novoj situaciji, mi tražimo krivce.

Sledeći put, pre nego što napišemo nešto ružno (kažem napišemo jer niko ne snima instagram stori u kom govori sve ono što misli tako da mu se jasno vidi lice, već stoji iza slova i znakova interpunkcije (pod uslovom da ih koristimo), i pre nego što se odlučimo za širenja govora mržnje, trebalo bi dobro da razmislimo da li bismo tako nešto uradili u prisutvu onoga kome je mržnja upućena i da li je takvo ponašanje dostojanstveno.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Paradoks – Ostanite kod kuće

23. januara 2020. dobio sam poruku od koleginice koja je glasila ovako:

Ivane, u Vuhanu se pojavio virus. 17 ljudi je umrlo do sada. Dvoje ljudi je obolelo u Rijanu. Ostanite kod kuće. Ako budete išli napolje, nosite maske.

Tad još ništa nismo znali o ovom virusu. Ni da li je to virus koji ubija sve koji se njime zaraze, ili je nešto bezazleno poput gripa. Moglo je biti bilo šta, a prilično dugo nismo imali nijednu informaciju o tom virusu, osim da se prenosi česticama nakon kašljanja i kijanja i da su simptomi suv kašalj, povišena temperatura i otežano disanje.

Sanja, (moja supruga) je nekoliko dana pre nego što smo saznali da postoji virus počela da kašlje. Da li smo se zabrinuli? Jesmo. Ali, pored kašlja i kratkog daha, nije imala nijedan drugi simptom. Odlučili smo da ne ide u bolnicu da ne bi tamo baš pokupila taj novi virus.

Juče, dok sam montirao video za naš jutjub kanal, na snimku sam čuo Natašu (našu kći), kako kašlje. Bio je 18. januar. Nataša je u tom periodu kašljala 2-3 dana. Nije imala drugih tegoba.

Sanja je nastavila da kašlje do sredine februara.

Da li je imala virus? Ne znamo. Vervoatno. U ovom momentu to, možda, nije ni bitno.

2. februara, počeo je strogi karantin. Samo je jedan član domaćinstva mogao da izađe 2 puta nedeljno u nabavku namirnica. Nisam čak mogao ni da idem u prodavnicu koju sam hteo, već u prodavnicu u mom kvartu.

Moja komunikacija se uglavnom svodi na “gugl prevodilac”

Kupio sam zalihe mesa za 2 nedelje, i jaja za nedelju dana, kako bih što manje izlazi napolje.

Sedeli smo kod kuće, baš kao i svi u ovom gradu, baš kao i svi u većem delu Kine.

Srećom, mogli smo da izađemo na balkon kada je vreme dozvoljavalo, ali većina nije imala tu privilegiju.

Jedan naš prijatelj se zadesio van kuće tog dana kada je nastupio karantin, u susednom gradu. Još uvek je tamo.

Naš drugi prijatelj, koji inače živi u Pekingu, se zadesio na Baliu u vreme karantina. Pre nekoliko dana je sleteo u Srbiju, došavši sa Balia, iako je plan bio da na tom ostrvu ostane svega 3 nedelje i da se vrati u Peking. Kažem “svega”, jer je ostao 2 meseca, a mnogi bi voleli kad bi makar nedelju dana mogli tamo da provedu.

Ja sam imao tu sreću da je menadžment škole u kojoj sam zaposlen reagovao brzo i organizovao nastavu putem interneta. Svi oni koji rade u vrtićima, ostali su bez posla. Vratili su se kući, u svoje zemlje, gde su morali da provedu izvesno vreme u izolaciji da ne bi igrom slučaja širili virus po svojoj zemlji.

Ovako izgleda moj čas danas.

Ovaj virus nikom ništa dobro nije doneo, ali ne postoji mnogo toga što možemo da uradimo kako bismo promenili situaciju u kojoj se nalazimo. Mnogi će se razboleti, nekima će biti teže, a neki će i umreti.

Ipak, postoji velika razlika kada 100,000 ljudi oboli u toku jednog meseca u odnosu na to kada 100,000 ljudi oboli u toku jedne godine, a oboleće, jer nemamo vakcinu, a virus se širi prilično lako.

Nijedna država na svetu nije spremna za ovu epidemiju, nijedna država nema dovoljno specijalizovanih ležajeva da pruži intenzivnu negu onima kojima je potrebna ako budemo dozvolili da se ovaj virus širi brzinom kojom bi se širio kada ne bismo ostajali kod kuće.

Ugroženi su oni najstariji, ali i oni sa hroničnim bolestima poput dijabetesa, bez obzira na godine. Ugroženi su, pre svega, lekari, koji stoje kao stub obrane od ove pandemije.

Lekari u Rui'an-u nakon što su otpustili poslednjeg pacijenta obolelog od COVID-19.

Nije vredno citiranja, ono što sam ovih dana video na društvenim mrežama; ja koji društvene mreže koristim u ograničenju, i do kog ne dolaze sve te stvari.

Ljudi su kivni jer ne rade teretane, a kafići rade i postoji osnovan razlog da budemo kivni. Ljudi su besni jer su rafovi prazni.

Ali, i pored svega, ne postoji opravdan razlog da se širi govor mržnje i da se u ovoj situaciji ponaša bahato, neogovorno i da se ugrožavaju životi.

Život je život, bez obzira da li je neko na njegovom početku ili kraju.

Neki od onih koji su danas ugroženi, zbog svojih godina, su pre 30 godina ostavili svoje kuće i porodice i otišli da se bore u nekom glupom ratu, i većina njih nije ni znala zašto se bori u njemu, a vama je teško da dve nedelje ili dva meseca sedite kod kuće i ne idete u teretanu ili na kafu.

Neki su se iz tog rata vratili, a neki i nisu.

Oni koji su imali tu sreću da se vrate, danas vode još jedan rat, a vi stajete na stranu njihovih neprijatelja.

Oni koji su u toku rata ostali kod kuće su samo malo bolje prošli.

Prazni rafovi koje ste ovih dana videli su devedesedih, kada neki od vas koji odbijate da sedite dve nedelje kod kuće niste bili ni rođeni, bili su naša svakodnevica.

Za one koji ne znaju šta je peglica.

Iako sam tada bio dete, vrlo se dobro sećam redova ispred pekara, praznih prodavnica, džaka brašna kog je otac doneo kući umesto plate, kako smo nas dvojica, ja 7 godina, a on 33, gurali peglicu (auto sa slike iznad) 3 kilometra do benzinske pumpe kako bi zamenio kupone za gorivo, jer je novac bio bezvredan.

Sećam se ljudi koji su ostavili svoje domove i u traktorskim prikolicama došli tamo gde sam ja živeo, sa sobom ne nosivši ništa osim nade.

Ti ljudi, neki od njih su vaši roditelji, su mesecima spavali u školskim salama, na strunjačama, bez čiste odeće, toaleta, bez ičega, a vama je teško da 2 nedelje ili 2 meseca ne idete u kladionicu ili kafanu, kako biste im potencijalno odložili smrt za još nekoliko godina.

I ne samo to, već ih otvoreno mrzite. Želite im da “crknu”, jer to su samo “neki penzosi”. Ti “penzosi” su nečiji baba i deda, nečiji roditelji, koji su se veći deo života odricali mnogo većih stvari nego onoga što se od vas sada traži.

Znam, nemaju svi taj luksuz da mogu da ostanu kod kuće ili da rade od kuće. Neki moraju da idu na posao. Idite na posao, ali se čuvajte i čuvajte druge.

Ali vi, što inače nemate posla, što imate internet, telefone, računare, TV u svakoj sobi, kablovsku, struju, pun frižider, sve ono što mi devedesetih nismo imali, budite ljudi, ostanite kod kuće.

Toliko toga možete raditi kod kuće!

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.