Bitno ili hitno

Sve aktivnosti koje radimo u toku dana možemo klasifikovati u 4 kategorije.

  1. hitne
  2. bitne
  3. hitne i bitne
  4. nebitne i one koje nisu hitne

Hitne aktivnosti su one koje zahtevaju našu pažnju odmah. To je odgovaranje na telefon, odgovaranje na mejl, ili komentar na fesjbuku ili drugim društvenim mrežama. Hitno je reagovati na nečiju povredu ili na nešto što ima određeni rok do kog se mora ostvariti. Hitno je najčešće rešavanje tuđih problema i pomaganje nekome drugom da dođe do svog cilja.

Bitne aktivnosti su one koje će nas dovesti bliže ostvarivanju našeg cilja.

Hitne i bitne aktivosti su one koje nas dovode do našeg cilja i imaju određeni vremenski rok u kom bi trebalo da budu odrađene.

Nebitne aktivnosti i one koje nisu hitne su aktivnosti koje nemaju nikakvu svrhu i ne zahtevaju bilo kakve rokove; najčešće, te aktivnosti su puka zabava, praćenje vesti, čitanje novina; generalno radeći stvari od kojih nemamo nikakve koristi, koje nikako ne utiču na naš napredak, i koje neće unaprediti naše odnose sa drugim ljudima.

Uspešni ljudi najviše vremena provode radeći stvari iz druge kategorije, odnosno radeći stvari koje su bitne.

Samo zato što je nešto hitno, ako nije bitno, ne znači da moramo odmah da uradimo; ako nam je neko poslao sms ili mejl ili bilo kakvu poruku, svakako može da sačeka da završimo ono što je bitno pre nego što budemo odgovorili.

Ako je nešto hitno i bitno, onda je opravdano postavljeno kao prioritet.

Aktivnosti iz četvrte grupe bi generalno trebalo izbegavati, a zapanjujuće je da prosečan čovek najviše vremena provede radeći upravo te stvari.

Stoga, ako želite iduće godine da budete uspešniji, provodite više vremena radeći stvari iz druge grupe, a manje iz četvte.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Omiljeni film

Slušajući jednu od lekcija u Waking Up aplikaciji koju je osmislio Sem Heris, naišao sam na jednu veoma zanimljivu vežbu.

Postaviću vam jedno krajnje prosto pitanje: koji je vaš omiljeni film?

Ako razmišljate poput mene, u prvih mah će vam se pojaviti 2 ili 3 naslova koji su kandidati za vaš omiljeni film.

U mom slučaju, to su Silver Linings Playbook, Midnight in Paris i Back to the Future.

Istina je da ne znam zašto su mi baš ta tri filma pala na pamet, jer ne postiji neki određen kriterijum po kojima biram omiljene filmove; uglavnom se vodim emocijom koju film izazove.

S obzirom da je zadatak da odaberem omiljeni film, od ta tri sam morao da odaberem jedan i ovog puta odabrao sam Silver Linings Playbook.

Opet, ako razmišljate poput mene, film koji ste odabrali kao vaš omiljleni, nije bio prvi koji vam je pao na pamet nego je vaš proces misli izgledao ovako nekako:

Hmmm, Midnight in Paris je odličan film, ali pitam se da li postoji još neki koji mi se sviđa više, i onda su se pojavila iduća dva. I nakon kratkotrajnog razmatranja tri opcije koje su mi pale na pamet, odabrao sam jednu.

Velika je verovatnoća da vaš mozak funkcioniše slično.

Neko vam postavi pitanje, neko ili nešto vam pruži stimulans, i vi odaberete najbolju moguću reakciju.

Pitanje je, zašto tako ne reagujemo u svakoj situaciji? Zašto kada nas neko iseče u saobraćaju, kada nam neko kaže ili uradi nešto što nam ne prija, zašto tada ne zastanemo i od tri načina na koja možemo da reagujemo ne odaberemo najbolji po nas i po onoga kome će ta reakcija biti upućena?

Recimo da naše dete, ili bračni partner ili kolega na poslu urade nešto što smatramo neispravnim; samim tim, pružen nam je stimulans i na nama je da reagujemo na njega.

Ukoliko nam je cilj da iz te situacije izađemo sa najboljim mogućim rešenjem, od 3 ili više moguće reakcije ćemo odabrati najbolju, ali ako se vodimo životnjskim instinktom i adrenalinom, odreagovaćemo tako da zastrašimo taj izvor stimulansa i da mu stavimo do znanja koliko nas njihove akcije nerviraju; takav pristup ne vodi nikud.

Iako je isticanje emocionalnog stanja u koje nas nečije akcije dovode potpuno ispravno i očekivano, nije ispravno dovesti sopstvene reakcije van kontrole i reagovati impulsivno i agresivno.

Idućeg puta pre nego što reagujemo na nečije postupke, možda bi trebalo da zastanemo na trenutak i odaberemo pravu reakciju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Knjige

Jedan od problema nekoga ko svakodnevno čita je pronalaženje novih knjiga za čitanje.

Često se naviknemo na jedan stil, pa stalno tražimo slično, i ako smo predugo bili u jednoj knjizi, teško nam je da pređemo na novu; što je posebno slučaj sa fikcijom. Iz tog razloga imamo običaj da se vraćamo istim autorima, i kada jednom pročitamo sve što su ikada napisali željno ćemo iščekivati svaki novi naslov.

Međutim, kada su u pitanju knjige koje ne pripadaju fikciji, razne biografije, informativni ili edukativni sadržaj, priručnici, popularna psihologija, možemo da primetimo da te knjige funkcionišu kao izvesna neuronska mreža, i često nam same knjige sugerišu šta bi iduće trebalo da pročitamo.

Informacije koje lično pamtimo su u našem mozgu organizovane u neuronske mreže i kada se setimo jedne informacije, ona pokrene čitav niz drugih informacija.

Slično tome, knjige u kojima možemo pronaći reference na neke druge knjige, deluju kao globalna neuronska mreža i predstavljaju informacije, ne pojedinca, već čitavog čovečanstva.

Što više knjiga pročitamo, time se širi naše iskustvo i znanje, stičemo mogućnost da menjamo pogled na svet i da pronađemo rešenja za vlastite probleme.

Neko ko ne čita knjige ograničio je sebe da uči isključivo od ljudi iz ličnog okruženja; porodice, prijatelja, komšija, kolega s posla… Problem sa takvom razmenom iskustava i informacija je što često ta iskutva i informacije ne odudaraju mnogo jedni od drugih, već su podložna uticaju mikro kulture; čest je slučaj da svi članovi porodice veruju u istog boga, gledaju isti TV program i vode se istim životnim vrednostima.

Takve vrednosti se lako prošire na komšiluk, na čitavo selo, grad, državu.

S druge strane, oni koji čitaju knjige, svoje neuronske mreže priključuju velikoj globalnoj mreži znanja i informacija. Knjige često dolaze iz raznih kultura i životnih doba i često kriju odgovor na neke od naših pitanja, na koja niko u našoj okolinu ne bi umeo da odgovori.

Ali ne samo to, jedna knjiga će nas lako odvesti ka drugoj knjizi, zatim ka trećoj i ako dozvolimo knjigama da nas vode, vrlo lako ćemo zavoleti čitanje i omugućiti sebi da proširimo vlastite vidike.

Iako su nas u školi naučili da sadržaj knjige moram da usvojimo od korice do korice, lično verujem da ako iz svake knjige usvojimo tri ideje koje možemo da primenimo naš život, to je više nego dovoljno da nas ta knjiga obogati; kažem da primenimo na naš život, jer nije dovoljno naučiti nešto iz knjige i očekivati da se nešto u našem životu promeni; ono što smo naučili neophodno je i da primenimo jer u suprotnom i ne možemo reći da smo bilo šta naučili.

Dakle, ako pravite spisak stvari koje ćete da promenite u Novoj godini, neka jedan od prioriteta bude čitanje; čitajte više knjiga, čitajte knjige koje vam prijaju i iz kojih možete nešto da naučite.

Svakog dana odvojte sat vremena za čitanje, i iznenadićete se koliko ćete naučiti za godinu dana.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Guska koja nosi zlatno jaje

U svojoj knjizi, 7 NAVIKA VEOMA USPJEŠNIH LJUDI, Stiven R kavi, donosi novi pogled na ovu dobro poznatu basnu.

Za one koji se ne sećaju basne, ona govori o siromašnom seljaki koji je u gnezdu svoje guske pronašao zlatno jaje. Isprva nije verovao da je to pravo zlato, ali se kasnije ispostavilo da to jeste zlato i da je seljaka zadesila velika sreća.

Svakog dana, guska bi snela jedno jaje.

Kasnije, kada se seljak navikao na bogatstvo koje je stekao, nije mu bilo dosta jedno jaje dnevno, već je želeo da ima više. Ubio je gusku, rasporio je kako bi u njoj pronašao mnogo zlatnih jaja, ali u njoj nije pronašao ništa, pa je seljak ostao bez ičega.

Uobičajeno tumačenje ove basne je da ne bi trebalo da budemo pohlepni, već bi trebalo da budemo zadovovljni onim što imamo.

Međutim, Sriven R Kavi, nudi drukčiji pogled na priču.

U tumačenju Ezopove basne, Kavi je definisao proizvodnju (P) i proizvodni kapacitet (PK).

Ljudi mere efikasnost na osnovu količine artikala koje možemo da proizvedemo u jedinici vremena, a ne shvataju da to postoje dve komponente efikasnoti; postoji proizvod, (zlatno jaje) i postoji ono što stvara artikal, prozivodna mašina (guska).

Ako isljučivo obraćamo pažnju na količinu proizvedenih artikala i zanemarimo mašinu, pre ili kasnije ćemo se naći u poziciji seljaka koji je zaklao gusku.

Tipičan primer za to su ljudi koji zanemaruju fizičko zdravlje, koji ne paze šta jedu, rade prekovremeno, ne spavaju dovoljno da bi više postigli,… Oni pre ili kasnije plate zdravljem.

Isto će se desiti i sa pravim mašinama; ako ne održavamo naš računar, ili automobil, ili kosilicu za travu, pre ili kasnije će se pokvariti.

Dakle, da bismo zaista bili efikasni, moramo da nađemo balans između proizvodnje i proizvodnog kapaciteta.

Ako naša guska ne može da proizvodi više od jednog jajeta dnevno, ne bi je trebalo siliti jer ćemo u suprotnom ostati bez guske.

Do željenih rezultata se dolazi strpljenjem, a ne prečicama.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Greške

Nekoliko prethodnih tekstova na ovom blogu ( je bilo inspirisano knjigom “Principles by Ray Dalio” koja je dostupna na Scribd-u i ukoliko se registrujete na Scribd preko ovog linka, možete besplatno da slušate knjigu, na engleskom.

Jedna od najvećih lekcija koju nosi ova knjiga je poglavlje, odnosno princip, o učenju iz sopstvenih grešaka.

Niko od nas ne voli da pravi greške i u školi smo naučeni da bi trebalo da pravimo što je manje grešaka moguće, ali greške su sastavni deo života i ne bi trebalo da budemo ogorčeni kada ih napravimo već bi u njima trebalo da vidimo priliku da nešto naučimo, da unapredimo naš rad i život, i otvorimo vrata ličnog rasta.

Najjednostavniji način da učimo iz grešaka je da vodimo evidenciju o njima. Svaku grešku koju napravimo bi trebalo zabeležiti, utvrditi kako je do nje došlo, ko je odgovoran za nju, kako je rešena, šta je moglo biti urađeno da bi se izbegla, i na kraju zaključiti kako da se greška u budućnosti izbegne.

Na taj način, imaćemo arhivu svih naših grešaka, izgradićemo principe i metode na osnovu kojih ćemo znatno lakše izbeći pravljenje istih grešaka i samim tim ćemo unaprediti naš rad i život.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Ako bog da

Jezik u velikoj meri utiče na to kako doživaljavamo svet. U zavisnosti od toga koje su fraze učestale u kulturi u kojoj živimo, formiraće se različiti pogledi na svet.

Fraza je mnogo i o njima bi se mogla napisati čitava knjiga, a pošto na ovom blogu najviše govorim o ličnom napretku, probaću da se dodatknem onih koje nam pomažu ili odmažu u istom.

Za lični napredak je veoma bitan narativ kog govorimo samom sebi. Postoji velika razlika između “probaću da spremim ispit” i “spremiću ispit”.

U prvom slučaju reč “probaću” sugeriše da postoji velika verovatnoća da neću uspeti, ali se takođe nekako se sluti da taj neuspeh neće biti moja odgovornost, već neke više sile.

U drugom slučaju, time što ćemo izbaciti samo jednu reč, obećao sam sebi da ću spremiti ispit i sva odgovornost je isključivo na meni da ispunim to obećanje, samim tim ću se znatno više potruditi da to obećanje ispunim.

Isti slučaj je i sa “želim da smršam” i “smršaću, “želim da prestanem da pušim” i “prestaću da pušim”

U prvom slučaju znači da neću ništa preduzeti povodom tog pitanja, a u drugom znači da ću učinit sve što je mojoj moći kako bih smršao.

Dakle prostom eliminacijom svih suvišnih reči, značajno menjamo narativ u našim glavama i povećavamo sopstvene šanse za uspeh.

Ipak, moja omiljena fraza koju često čujemo od ljudi na našim prostorima je “daće bog,” ili “ako bog da”.

Obe fraze govore isto: ništa ne zavisi od mene, već isljučivo od volje svevišnjeg i na meni je da se nadam da će mi se smilovati.

Iskreno verujem da bismo bili mnogo uspešniji, kao pojedinci, ali i kao nacija, ako bismo izbacili tu frazu iz upotrebe.

“Uspeću u ovome što radim, ako bog da”, znači da sam uradio najbolje što znam, a na njemu je da odluči da li će mi to što pokušavam poću od ruke ili ne. Samim tim, svaki neuspeh se pripisuje bogu, odnsono sreći.

Umesto toga, naše neuspehe bi trebalo doživljavati kao idealnu priliku da nešto naučimo. Kada u nečemu ne uspemo, ne bi trebalo to pripisivati božjoj volji, već bi trebalo sesti, analizirati naše postupke, utvrditi greške i pronaći način da se one eliminišu, zaobiđu ili umanje.

Uzročno posledična veza postoji isključivo između naših postupaka i ishoda naših planova, a ne između boga, sreće ili nečeg sličnog.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje fikcije

Iako sam nedavno javno izneo da postoji knjiga koji nikada neću napisati, i da možda nisam neko ko bi trebalo da piše fikciju, ispostavilo se da sam se po ko zna koji put u životu prevario.

Iskreno verujem da kada je pisanje fikcije u pitanju jednostavno nemate izbora; tako je bar u mom slučaju. Mnogo bi mi bilo bolje ako bih svu svoju energiju usmerio na jednu stvar, konkretno mislim na jutjub projekat kog smo Sanja i ja započeli, ali koliko god se trudio da se fokusiram samo na jednu stvar, pisanje fikcije me uvek golica u stomaku i uvek imam potrebu da pišem o ljudima i događajima iz sopstvene glave.

Obaveze koje sam uzeo na sebe sa Zagolajem, plus posao nastavnika, nisu mi ostavile dovoljno vremena za pisanje fikcije, ali kao što sam već rekao, imam žestoku potrebu da kopam po najmračnijim delovima svog mozga i da iz njih slažem priče koje bi vama bile zanimljive.

Da bih pored svih obaveza koje imam uspeo da napišem roman, moraću drastično da promenim način na koji organizujem vreme. Ne bih još uvek da pričam o metodu kog želim da primenim, prvo želim da vidim da li će upaliti, ali iz ove perspektive mi deluje da je kranje moguće uraditi sve to što imam na imu i da napišem roman, za jednu godinu.

Stoga, za oni koji prate ovaj blog isključivo zbog pisanja fikcije, ostanite na vezi, možda ćete iduće godine imati još jedan roman. Ne mogu da obećam da ću ga završiti, stoga i neću da obećam, jer ne volim da ne ispunjavam obećanja, ali mogu da obećam da ću raditi na njemu; koliko uspešno; videćemo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Nezamenljiv

Kada radimo poslove koje ne volimo, kada je jedina svrha našeg rada konstantan priliv novca, onda nam je cilj da radimo što je manje moguće i da zaradimo što je više moguće.

Takav rad ne ispunjava; pre svega jer ćemo pristati da radimo bilo šta, što zahteva najmanje moguće fizičkog i umnog napora. Takvi poslovi su dosadni i repetativni i na takvim poslovima imate šefa koji od vas zahteva upravo ono što je suprtotno vašim očekivanjima; zahteva da radite što je više moguće, a da vas plati što manje.

Na takvim poslovima smo često samo šraf u mašini. Ako se šraf polomi ili oslabi, uvek možemo zavrnuti drugi. Isti slučaj je i sa nama; ako šef nije zadovoljan nama, uvek će naći nekog ko će raditi taj posao bolje od nas ili će biti plaćen manje.

S druge strane, kada radimo posao kog volimo, uvek ćemo želeti da radimo više, da stvorimo bolje, da pronađemo dovoljno vremena koje bismo utrošili na posao kako bi proizvodi našeg rada bili bolji.

Na taj način, možemo postati eksperti u oblasti našeg rada, možemo biti unikatni i nezamenljivi.

Recimo da se bavimo fotografijom, i da smo specijalizrali fotografiju venčanja ili dečju fotografiju ili možda reklamnu fotografiju. Ako neko želi da fotografije njihovog venčanja izgeldaju onako kako samo mi možemo da ih stvorimo, neće imati drugog izbora nego da angažuje nas. Na taj način nismo više šraf, već nešto unikatno i nezamenljivo.

Da bismo postali unikatni, neophodno je da radimo mnogo na sebi, unapređujemo naše veštine i proizvode, i da ih pokazjemo svetu; da možemo da kažemo:

Vidi, ja sam ovo napravio. Nadam se da će ti biti od pomoći i da nalaziš neku vrednost u tome.

Na vama je da li želite da budete šraf, kog će svako moći da zameni, ili ćete biti nešto unikatno, što samo vi možete da budete.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Ljudski odnosi

Nastavljam niz tekstova inspirisan Rej Dalievom knjigom “Principles”.

Ljudski odnos se može svesti na dva različita tipa.

  • nastavnik – učenik;
  • ravnopravni odnos;

Iz ovoga vidimo da u zavisnosti s kim imamo interakciju možemo biti u tri uloge; možemo biti ili nastavni, ili učenik ili neko ko je ravnopravan sagovorniku ili saradniku.

Uloge koje je Dalio primetio su krajnje očigledne, ili ćemo od nekog nešto da učimo, pa ćemo da budemo učenik, ili mi znamo više od našeg sagovornika pa ćemo da budemo nastavnik, ili je naše znanje i iskustvo približno jednako znanju našeg sagovornika pa možemo da razmenimo iskustva i znanja i da ih uporedimo.

Do konflikta često dolazi jer uloge nisu jasno utvrđene. Često je slučaj da obe strane misle da imaju ulogu nastavnika, pa ne žele da slušaju šta druga strana ima da kaže, ili jedna strana misli da je ravnopravna, a druga misli da je nastavnik, i opet ne želi da čuje šta druga strana ima da saopšti, odnosno smatra da od druge strane nema šta da nauči.

Osobe otvorenog uma imaju sposobnost da se spuste na nivo učenika, čak i kada je evidentno da nisu, i uvek pruže sagovorniku priliku da ih nečemu nauči. Na taj način stiču poverenje sagovornika, ali i priliku da sagledaju problem iz više različitih uglova.

S druge strane, osobe zatvorenog uma, vođene svojim egom, koje veruju da su najpametnije na svetu, sebe iskljčivo stavljaju u poziciju nastavnika i isključuju mougćnost da nauče bilo šta od bilo koga.

Pitanje je, koliko bi pojedinac trebalo da bude oprezan kada na sebe uzima ulogu učenika?

Da li bi trebalo svakom da pruži priliku da ga nečemu nauči, kada znam da većina ljudi bira ulogu nastavnika, iako objektivno nemaju dovoljno znanja i iskustva za tako nešto?

Lično verujem da bi svakome trebalo pružiti priliku da nas nečemu nauči, jer tako bogatimo sebe, i otvaramo sebi vrata za bolje ljudske odnose, ali onog momenta kada utvrdimo da je neko šarlatan, odnosno da u određenom polju nema dovoljnu količinu znanja i iskustva, i da ne zna o čemu govori, trebalo bi okrenuti uloge; naravno, ako je druga strana spremna na tako nešto, a često nije, jer kad se uloge jednom postave, egoistični ljudi misle da su te uloge utemeljene.

Stoga, najbolji ljudski odnosi se ostvarju između ljudi otvorenih umova spremnih da menjaju uloge, dok bi sa egoističnim ljudima uvek trebalo biti na oprezu, posebno kada prvi put postavljamo naše uloge.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Nova godina

Pre nekoliko dana sam sa sestrom razgovarao o tome kako moram da unapredim svoje godišnje planiranje.

Svake godine ili postavim sebi previše ciljeva, ili su ti ciljevi preambiciozni, ili ne postavim konkretne korake za njihovo ostvarivanje pa oni ostanu na nivou želja.

Ove godine sam malo promenio pristup pa sam uspeo da ostvarim veći deo svojih ciljeva.

Skinuo sam višak kilograma, napisao sam više od 200 članaka na blogu, pročitao sam 45 knjiga, Sanja i ja smo pokrenuli jutjub kanal, bio sam redovan u teretani više od 6 meseci, ali nisam uspeo da napišem roman.

Znajući da bih iduće godine želelo da ostvarim više, sestra mi je juče poslala link za “workbook” iliti radnu svesku pod nazivom Isplaniraj godinu po svome, koju je osmislila Tea Zavacki.

Zaljubio sam se u ovu radnu svesku već na prvi pogled, jer sam iz sadržine shvatio da ima sve što sam želeo za svoj planer i dizajnirana je tako da vas navede da sistematično postavite prioritete i ciljeve, ali i isplanirate neophodne korake za njihovo ostvarivanje.

Ono što je zapanjujuće je da je ova sveska potpuno besplatna i možete je preuzeti na sledećem linku pa sami proverite da li vam treba tako nešto ili ne.

Napomena: požurite da skinete “workbook” jer će biti dostupan svega do 6. januara 2020. godine.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.