Napomena: pre nego što počnem ovaj članak, želo bih da istaknem da je ovaj članak moja interpretacija onoga što sam naučio od Seth Godina o školovanju.
Jedan od mnogih nedostataka obrazovnog sistema su standardizovani testovi. Ne postoji taj test koji može da pokaže sveukupnu sposobnost i znanje jednog učenika.
Prvo, zašto bi uopšte trebalo da ocenjujemo učenike? Da bismo im rekli:
E, ti nisi dovoljno dobar, moraćeš da slušaš sve ovo još jednu godinu?
Da bismo ih rangirali po znanju? Ili, da bismo mogli da kažemo roditeljima:
Vaše dete je trebalo da nauči određene stvari ove godine, i bilo je ovoliko uspešno u tome: 1, 2, 3, 4, 5?
Većina tih testova je dizajnirano za puko popunjavanje informacija koje na internetu možete prnoaći u roku od nekoliko sekundi. Samim tim, đaci su primorani da pamte razne trivijalne informacije koje im nikada u životu neće trebati, osim na tom testu.
Još gore od toga je što jedan test odlučuje da li ćete biti primljeni na fakultet ili u srednju školu u kojima biste želeli da se obrazujete.
Fakulteti i srednje škole imaju ograničen kapacitet, svake godine mogu da prime samo određen broj studenata i da bi mogli nekima da kažu:
E, vi ne možete da učite u našoj školi zbog toga što niste dovoljno dobri za nas.
Osmislili su prijemne testove koji navodno procenjuju sposobnosti budućih studenata da bi na osnovu nečega mogli da ih rangiraju. Isto tako, mogli su da ih rangiraju po visini i da u svoje škole prime 100 najviših učenika jer pitanje ispod:
koje se našlo na prijemnom ispitu za Pravni fakultet, ne govori ništa o vaših sklonostima i sposobnostima o učenju prava, već o vašim sposobnostima da rešite testove. Isti je slučaj sa svim drugim pitanjima na tom testu.
Znanje koje učenici stiču u školama je korisno za trivia kvizove i za rešavanje testova u školama i nema nikakvu primenu u životu.
Dobar advokat nije neko ko zna čitav zakonik napamet, već neko ko ume da reši vaš pravni problem.
Još jedan problem testova je što đaci uče da bi položili testove, a ne da bi stekli znanje. Najčešće pitanje koje đaci upute predavaču je:
Hoće li ovo biti na kontrolnom?
Ako neće, nema svrhe učiti, jer sve što se može pronaći na internetu ili u enciklopediji, nije vredno pamćenja.
Škole bi trebalo da motivišu đake da rešavaju zanimljive probleme. Zanimljiv problem je onaj za koji ne postoji unapred utvrđen tačan odgovor.
Na primer, zanimljiv problem je – kako smanjiti zagađenje reka?
Da bi se rešio jedan takav problem, prvo je neophodno pronaći uzrok zagađenja, zatim pronaći način na koji bi to moglo da se smanji ili u potpunosti eliminiše.
Ako vaš odgovor daje željene rezultate nije bitno da li je u pitanju neki filter ili kanalizaciona mreža, ili hemikalija koja će da ukloni sve štetne materije iz vode, ili bilo šta drugo.
S druge strane, na testu, postoji samo jedan tačan odgovor.
Jedini način da postanemo bolji u reševanju zanimljivih problema je da rešavamo zanimljive probleme, ali ako dece provedu 12, 16, ili više godina rešavajući testove, to znači da će biti dobri u rešavanju testova.
Problem je što kada izađemo iz škole, ne postoji radno mesto na kom ćemo rešavati testove.
Recimo da ste dizajener. Na radnom mestu, nećete dobiti test na kom bi trebalo da znate kad je rođen Endi Vorhol, ili koji od tri ponuđena softvera služi za ilustracije. Vaš zadatak će biti da rešite problem klijenta:
Imam problem, da li možeš da ga rešiš? Treba mi logo za firmu. Da li možeš da ga dizajniraš? Treba mi za nedelju dana.
Niko od dizajnera neće tražiti da zna sve prečice ilustratora napamet, ali ako dizajner želi da reši problem za nedelju dana, moraće da nauči prečice na tastaturi za alate koje načešće koristi, kako bi ubrzao svoj rad.
Učimo kada nam nešto treba. Ako nam treba za test, naučićemo za test, ako nam treba da bi unapredilo naš život, ili živote drugih, naučićemo tada.
Ako želite dete da nauči da igra i voli fudbal, nećete mu dati istoriju svetskih prvenstava na 200 stranica i reći mu:
Evo ti ovo, za dve nedelje ćeš to imati na testu.
Umesto toga, vodićete ga na utakmice, daćete mu loptu i vodićete ga da igra fudbal sa drugom decom. Nakon izvesnog vremena dete će znati imena svih igrača, kako bivših tako sadašnjih, hteli vi to ili ne.
Zašto onda dajemo deci udžbenike i testove kada ih učimo neke bitnije veštine od fudbala?
Za kraj, preporučujem vam da pogledate Sethov Ted Talk u kom on ističe besmislenost testova mnogo bolje od mene:
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
