Nazovite to kako god hoćete, ali u mojoj porodici muškarci jedva da prebace 60, što bi značilo da je vrlo lako moguće da sam zakoračio u drugu polovinu svog života.
Muškarcima koji se se bave sportom u svojim četrdesetima, pedesitima, a o šezdesetima i dalje da ne govorimo, često stavljamo etiketu krize srednjih godina.
To je ono kada deca odrastu, odu od kuće i odjednom muškarac ostane sa mnoštvom slobodnog vremena i otvori se mogućnost da se vrati na sportske terene ili da krene u teretanu. Ponekad muškarci to čine zajedno sa svojom decom i takmiče se u teretani ili na terenu; što je dobro i za oca i dete; najčešće muško.
Iako ih etiketiramo, većinu muškaraca koji su aktivni u svojim zrelim godina to ne dotiče mnogo, ali postoje oni koji se ne usude na takav korak samo da bi izbegli tu ružnu etiketu.
Šta ta etiketa uopšte znači? Da li postoji nešto loše u tome što muškarac želi da bude fizički aktivan, što se brine o svom izgledu i pre svega dugoročnom zdravlju?
Naravno da nema ničeg lošeg u tome, ali ipak ćemo se fraza „kriza srednjih godina“ izgovara uz izvesnu dozu ironije i prezira.
U prevodu to otprilike znači:
Šta si ti matori našao sad tu da vežbaš i da igraš fudbal, zašto ne sediš kod kuće i čekaš artritis, alchajmer i druge poželjne bolesti? Sedi tamo gde jesi!
Oni kojma je u velikoj meri stalo do mišljenja drugih se zbog ovakvih stereotipa nikada neće odlučiti da porade na svojoj vitalnosti i fizičkoj aktivnosti iako je to od izuzetnog značaja za zdravlje.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
